Наша књижевност

Мој брат 253

вучем. Гледајте ако и ви можете нешто да учините: свакодневно стрељају.

— Покушавамо преко неке жене: улази у Специјалну полицију кадгод хоће, изгледа да може да помогне,

— Тамо се, разуме се, гладује. Да није пакета, умрли бисмо од глади. То да знате: ако не шаљете пакете, он гладује.

— А пакете добијате»

— Не добијемо баш све, нешто изваде, али ипак: ако нам оставе главицу лука, нама је и то добро — некима испадају зуби због недостатка поврћа.

Дама је постала нервозна!

— Хајдемо, каже она!

— Чекај још мало, — дакле тако, гледајте да нешто учините, а пакете шаљите редовно, а — ово је забранио да вам кажем — изгледа да је оболео на плућима, много кашље, — свакако, пожурите.

— Ја идем, каже жена са шеширом, докле да те чекам.

Дабоме, она није била у логору и нестрпљива је. Човек је био у логору и хтео је много, много да ми прича (тако је и обећао дру говима на растанку), али дама је нервозна. Она има крзнени оковратник и белу кожу и она је жена. Кад је кроз решетке гледао небо, мислио је на жену, На било какву жену. На белу кожу, на уморне усне, на очи, које никад нису чисте као небо, него су и у миловањима туђе, и сад је жена поред њега.

Није била у логору и нестрпљива је. Грицкала је нокте, и сад неће више да чека:

— Ја идем, рекла је она.

Није ми рекао да ли збиља играју шах, и да ли Хера даје брату цигарете, које ми шаљемо, и да ли су у пакету бонбоне, или их агенти изваде, да ли је брат тешко болестан, није ми рекао...

— Ево, каже он, — идем! — шаљите пакете, то нам је све, ми то тамо поделимо, има нас неколико група, па делимо. И главица лука много вреди, тамо све вреди...

— Што се журишг узвикнуо је он и потрчао за дамом, а са мном се није ни поздравио!

Он није отварао састанке, он је био талац. Гледао је кроз ре-

шетку у небо и мислио на жену. Жена је сад ту, и разговор о логору је постао одавно досадан: живот је и иначе тужан, не треба логор ни спомињати,

· Отишли су, а нисмо се ни поздравили,

Успут ће се он сетити да је заборавио нешто важно да ми каже, и удариће се по челу.

— Којешта, рећи ће дама, ниси ти ничији слуга: покупио десетак адреса и сад треба све да обавештаваш, нека се распитују сами!

Ухватиће га за руку и стезаће га палцем за мишицу. Њена коса ће га потсетити, на шуму, орахово уље и љубав.

Он ће да затвори очи и биће још блеђи.

„“