Наша књижевност

дадох ли ти ја гривеник или нер“ А код мене увелико музика свира по стомаку. „Не, рекао бих, нисте ми дали“ ИМ кад добијеш новац купујеш тако, колачић или кобасице, и од тога си сит цео дан. Тако сам се хранио.

„У моју се судбину умешао зет, који је био запослен у Мајеровој ливници. И мене је наместио у предузеће. Добио сам тамо плату 25 рубаља, поставили су ме да мерим гвожђе и да примам поруџбине. Радио сам много. Почињао сам у пет, а завршавао у седам, зими — од шест ујутру до осам увече.“

Сећање на то је кратко, али какав је садржајан животни материјал у њему !

Живот је био најбољи васпитач Москвина - уметника. Он је био и остао за Москвина - глумца режисер са највише ауторитета, чија је упутства он тражио упорно и стално,

Какве су улоге Москвинове2

Ако би се оне процењивале према списку: цар Фјодор, скитница Лука, "Епиходов, Самозванац, Загорјецкиј, Капетан Сњегирев, Феђа Протасов, Фома Опискин, Порфириј Пазухин, Градоначелник, Пугачев, Хлинов, Ноздрев, — могло би се, по давно примљеном мишљењу, доћи до закључка да је Москвин истовремено добијао улоге трагичара, „неврастеничара“, првог љубавника, драмског и комичног резонера, комичара, карактерног глумца, простака...

У самој ствари, Москвин је — глумац без одређеног фаха: он је остваривао руске типове у свој њиховој животној истинитости,

Он је уметник, који је најјачим коренима допро до животне основе свога

народа. Не' само то; он је уметник коме је дано да својим коренима допре до _ најдубље историске дубине свога, народа.

Онако као са величанственим, оштрим, гипким, паметним и простим народним говором, и као са младом неувелом, тужном и бодром народном песмом, тако је Москвин крвно и неодвојиво везан са великом руском литературом.

Не једном се могло чути од Москвина: 5

„Срећан сам што сам увек играо Грибоједова, Пушкина, Гогоља, Достојевског, Лава Толстоја, Островског, Чехова, Горког — уметнике који не гледају живот на пола ока, већ с неколико очију, не ослушкују живот на пола уха, већ са више ушију.“

Сам Москвин је такав уметник,

. Дубоко националан руски уметник, како је он те писце назвао, он изванредно зна и искрено прилази историским путевима и животним раскрсницама свога народа, сјајно осећа руског човека, у његовој правој истини („Шар Фјодор“), у његовој горкој беди (капетан Снегирев у „Браћи Карамазов“), у његовој праведној чежњи за бољим животом (Феђа Протасов У „Живом лешу“), у његовој неумањеној снази и бунтовништву (Ругачев у комаду К. Тренева),

Не једном је Москвин, у разговору с младим глумцима, давао савете:

»Да би се дао на сцени жив човек треба наћи завичај његових осећања“.

Москвинова позоришна биографија дели се на два оштро неједнака дела: мањи — до Художественог театра и већи, чак огромни — у Художественом театру.

Још из најранијих година Москвина је неодољиво вукла љубав позоришту, он је предосетио да је тамо његов будући пут: као мали дечко играо је у аматерском позоришту не хероја с плаштом и сабљом, већ нелепог Распљујева у „Кречинсковој свадби“. Али се за испит у школи при Малом позоришту пријавио са херојском „Песмом о пророчанском Олегу“ и код дванаестога стиха испитивач га је љубазно зауставио: „Хвала вам“. У школу филхармониског друштва Москвин је био примљен: тамо се пријавио читајући Криловљеву басну, али и тамо, где је учио код Вл. И. Немировича-Данченка, умало што се није поновило што се већ десило код Малог Позоришта: „Прво полугође у школи су читали стихове, А за стихове нисам био нарочито расположен. Једаред ми је рекао Владимир Иванович; „Москвине, мораћемо се растати, ни по чему не видим да би требало да проду_Жжите уметничку каријеру.“ Рекао је то, погледао ме је и кад је видео како сам

“ ;