Наша књижевност
478
цуски утицај у нас и да се само узгред у по којем есеју или уџбенику говорило о француском утицају код Матавуља или Кумичића, па ће се схватити сва вредност Савковићева рада. Он је
испитао француску књижевност од Вик-_
тора Ига до Пола Буржеа и нашу од Игњатовића до. Јосипа Козарца, проналазећи везе између наше и француске културе које нико пре њега често није ни поменуо. :
Овај његов рад није објављен на српском. Писцу ове белешке Савковић је говорио да га прерађује и допуњује
за једно српско издање које жели да
понуди академији наука; ако је тај посао свршио, требало би' учинити по његовој жељи не из конвенционалнога пиетета него што његова расправа заиста заслужује да се пренесе у наш језик. У вези с тим његовим најглавнијим научним радом јесте и његова историја југословенске књижевности за средње школе са примерима стила и језика у пет књига (Југословенска књижевност |, 1938; Јисочјоуепзка кпиј еупозе — Ритем зШа 1 јемка 1|— 5, 1939, изд. Задруге професорскога друштва), и поред недостатака један од најзанимљивијих уџбеника о нашој књижевности који је у нас досад налисан.
Као есејист Савковић де обећавао да ће избити у прве редове. Низ његових есеја, међу којима су у сећању читалаца остали огледи о Марину Држићу, Игњатовићу, Јакшићу и о модерној драми (Митологија модерне драме, С. К. Гласник, нова серија, књ.
Наша књижевност
ХХЛУ, стр. 348) казују не само његову широку културу него и велику бистрину с којом је улазио у питања књижевности и уметничкога стварања. Тим његовим огледима ваља додати и његове темпераментне позоришне приказе, понајвише у „Српском књижевном гласнику“, и Писма из Париза, објављена у „Мисли“.
Али Савковић није био само научник. Његов је рад био универзалнији и шири: он је објављивао, а и оставио у рукопису низ песама и приповедака. У тој области бао је мање запажен гли они који су читали и таз његове списе, добијали су утисак да у њима има исто онако снаге, темперамента и дара, као и у његовим „научним радовима, ако не и више.
Једна збирка његових списа, у коју би ушли и његови научни и његови белетристични списи, дала би праву физиономију овога писца који је због лоших прилика у нашем културном ргзвоју био недовољно примећзн. 2
Писац ове белешке дружио се десетак година са њим, служећи као наставник у истој школи и сарађујући у истим пистовама с њим, те не може да се отме од утиска да је рад Савковићев само један мали израз оне велике енергије и онога заноса за истином и правдом који су избијали из њега.
Нажалост, У околностима нашега друштва и културе у раздобљу између два рата, овоме реткоме човеку нису пружане могућности ла своје знање и талент изрази до краја и да тако ксристи отаџбини.
|
БИБЛИОГРАФИЈА
ЛЕПА КЊИЖЕВНОСТ
-Водовозов, Н.: Николај Васиљевић Гогољ. С руског превела Бисенија Лукић. Редактор др. Радомир Алексић. Издање и штампа „Култура“ БеоградЗагреб, 1946; 1410, 155, 5
— Велики људи и њихова дела, !.
— Тираж 20.000 примерака у ћирилици и 10.000 у латиници,
; Глигић, Војин: Борци за бољу берсу и жетву: Тимирјазев, Мичурин, Лисенко, Цицин и Вавилон, Изд. „Свије-
тлост“ државно издавачко предузеће Босне и Херцеговине. Штамп. Државне штампарије. Сарајево, 1946; 21%Х14, 40. (Штампано у латиници).
_ Глишић, Милован Ђ.: Глава шећера. Приповетка. Издање и штампа „Просвете“ — државног издавачког предузећа Србије. Добрачина 30. Београд, 1946; 165Х 15, 47.
— Јевтина библиотека, !.
— Тираж 30.000 примерака.
Горки, Максим: Варвари. Драма у 4 чина, С руског превео Живојин Бо-