Наша књижевност

Историја младог човека 445

истеривању ове страшне вештине из својих држава колико су раније улагали напора у њено увођење.“

Психолошко сродство Аурелија Аугустина, који је живео у М—У веку, и Жана Русоа, човека ХУШ века, веома је упадљиво у „Исповестима“ које су написали и један и други.

Русо је пре свега био човек који верује, а истраживач — само онолико колико је то било потребно за утврђивање његовог осећања вере. А вероватно је — како је то речено у његовим „Исповестима“ веровао у оно што се јавља као биће потпуно изузетно, чак некако друкчије, боље, но што су сви остали људи које је природа створила. Уверење у своју личну изузетност и оригиналност улило му је мисао да и уопште само личност која тежи даљем усавршавању својих особина заснованих на осећању, само личност, јединка ствара нове облике живота и води за собом обичне, просте људе. Успео је да то каже доста речито, са крајњом јасноћом; ово нам учење и даје права да Русоа сматрамо првим, најдаровитијим апостолом индивидуализма. Његов утицај на савременике био је огроман и широк. Имануел Кант, оснивач индивидуализма у философији, удубљивао се у читање његовог „Говора о науци“. Шилер се обраћао Русоу оваквим речима: „Нека безумље управља светом! Врати се кући својој браћи — анђелима, од којих си сишао к нама“. Син праље, а доцније генерал-лајтнант у руској служби и писац „Фауста“, Фридрих Клингер, налазио је да је природа открила Русоу своје најсветије и скривене тајне. Утицај Русоа био је нарочито снажан на немачку књижевну омладину у другој половини ХУШ века. Проф. М. Розанов, писац књиге „Јаков Ленц, песник периода полета и жестине“, утврђује три тенденције које су романтичари тог периода несумњиво позајмили од Русоа: култ личности, култ осећања и култ природе. Јаков Ленц, један од књижевника тог доба, учио је да је истинско знање приступачно само личности генија, „само је геније способан да проникне у најдубљи смисао свих појава и суштину свих бића. Генију није потребно искуство он сазнаје снагом своје интуиције, и то истинитије, дубље. но што обичан човек сазнаје напорима свог разума“. Ћ

Тврдили су да је осећање увек и строго индивидуално и тобоже потпуно независно од спољних утисака живота, од услова епохе, утицаја класе. Вертер, јунак Гетеовог романа, вели: „Оно што ја знам и мислим могу да знају и мисле и други, моје срце припада само мени“. Признавали су да је глас срца — глас божји: одајући се тежњама срца, човек као да ступа у везу са тајанственим силама света. Све то много личи на бунцање, али у то су веровали као у „свету истину“.

Можда су у ситним, привредно слабим немачким државама, где је значај личности био нарочито ништаван, бујне фантазије романтичара помагале развитку сазнања сопственог достојанства код младог човека тог доба. Али у исто време је убеђење у своју „изузетност“ морало да изазове у јединци осећање друштвене усамљености, морало

прве ири