Наша књижевност
ВБ РИНОМОРЈЕЗ А
После 9 јануара 1905 г. Алексеј Максимович отпутовао је за Ригу, где смо у то време живели. Ту су га 11 јануара чланови петроградске жандармерије ухапсили и одвели у Петроград.
Спроводила су га два жандарма возом, један млад, приглуп и необично уображен младић, а други — старији подофицир, поседелих бркова. Овај последњи необично је био збуњен, према описивању Алексеја Максимовича, на све могуће начине се трудио да олакша све неугодности наметнутог путовања и као узгред је рекао:
— Па како, молим вас, знамо за вас... и читали смо...
А млади, кад је добио крупан новац да би на станици купио храну за Алексеја Максимовича, неколико пута је поновио, са нарочитим уживањем:
— Пази молим те! Стотка .... Стотка!...
Кад је воз стигао на петроградску станицу, старији је жандарм некуда отишао, закључавши купе и оставио је млађега са Алексејем Максимовичем, Вратио се после извесног времена, откључао врата и Алексеј Максимович се згрануо кад је видео његово лице — усне су му подрхтавале и смуком је могао да изговори:
— Изволите, Алексеје Максимовичу.
Млади жандарм пошао је напред да отвори пут, свет се гурао унаоколо, понеко је исмејавао „бунтовника“ Горког, други су скидали капе, поздрављали.
Кад је старији жандарм посадио· Алексеја Максимовича у затворена кола, која су чекала пред излазом, шануо му је на уво:
— Алексеје Максимовичу, наређено је да вас одвеземо у тамницу...
И на своје велико запрепашћење Алексеј Максимович је видео сузе у старчевим очима. =
Стрпали су Алексеја Максимовича у Алексејевску тврђаву, у влажну хладну ћелију, с каменим подом, скоро без дневне светлости, дали му затворски огртач, који слабо греје, доњи веш који није за њега, раширене чарапе, које стално спадају с ногу, и патике кожне.
Бура негодовања и протести по целоме свету, због хапшења Горкога, приморали су царску управу да га после месец дана пусти из
1 Алексејевска тврђава — нарочито затворено место у Петропавловској тврђави, где су држани, у доба царизма, нарочито тешки преступници проти државе,
миниран