Наша књижевност

ил ту АМА Њу Иро РЕ УЖА ДР И Ра и

Ма а а ње 4 Б у ==

122 Наша књижевност

јех присталица, а Марковић је имао двадесет и четири године, спреман да се поклони свакоме који буде боље од њега заступао „нову науку“.

Марковић је обележио ту разлику између себе и свога противника овим речима: „Једни хоће да се народ ослободи народном иницијативом, те иду у народ и раде с њим упоредо. Други хоће да народ ослободе и да му командирају — ти траже династије и министарске столице. Вама треба дружина да саставите министарски кабинет; наше је место мајсторска радионица или сеоска колиба — шта има солидарног између једног и другог“

Њихова је полемика трајала четири године, готово до саме Марковићеве смрти. Прво су се усмено сукобили на састанку у Цириху, кад је Јовановић, државним послом, ишао 1870 у Париз, па се задржао неколико дана у Цириху. Плаховит, Марковић је продужио полемику у приказу „Младе Србадије“. Затим је дошао Јаван рачун са Владимиром Јовановићем у „Панчевцу“ (август 1970, бр. 68—69), да се најзад полемика заврши тек 1874 у Тодоровићевом „Раду“ великом начелном расправом Социјализам или друштвено питање.

Прва начелна дискусија у нас о најважнијим друштвеним и политичким питањима, ова полемика остала је, нажалост, у листовима у којима је вођена; међутим њена вредност и њен значај су такви да ће приликом издавања целокупних Марковићевих дела прва дужност уредника бити да ову полемику објави. Кад буде доступна, она ће послужити за свестране студије онога времена, јер је квинтесенција читавога схватања Марковића и његових противника.

Ова полемика је довршила разједињавање „Уједињене омладине српске“, у којој су се јасно издвојиле левица и десница. Најзад ће се организација распасти, а њен орган „Млада Србадија“ угасити.

Марковић се, ипак, надао да ће покрет употребити за остварење својих циљева, те је крај свих инцидената и оставки, остао уствари његов члан до краја. Али је са Ђуром Љочићем почетком 1871 иступио из београдскога главнога одбора, кад је за уредника „Младе Србадије“ изабран Владимир Јовановић. Не хотећи да да повода цепању, Јовановић се одрекао овога избора, те је на његово место изабран Милан Кујунџић-Абердар. Марковић и Љочић остали су, међутим, при оставци. „Ми не држимо, — кажу они у изјави од 23 јануара 1871, да је Кујунџић човек који ће тети... да оствари програм „Младе Србадије“ као што га је донела последња скупштина. Остваривати онај програм значи ступити у отворену борбу против целог данашњег поли“ тичког поретка у Србији. А то неће тети ни Кујунџић нити ико из ве-

бине одборске. Ову борбу ми смо поглавито имали у виду ...— и пошто омладина не жели да је води, Марковић иступа из њене управе у Београду.

Сад је био начисто да не може постати уредник или бар главни сарадник „Младе Србадије“, нити у њој изводити програм који је