Наша књижевност

ПИ ЗА а И НИ

а ај

Белешке

Цирих, Париз, са великим мучењем У средствима, са бескрајно више воље него ли могућности, у оскудици, у болести, са крајњим духовним и телесним напорима! Сломљена потпуно, враћа се у Крагујевац Светозара Марковића, да ту, у месту свих својих најдражих животних успомена, и умре, новембра месеца 1881.

Милица Нинковић и Светозар Марковић> Њихов идејни однос је сасвим јасан. Али њихов лични је остао тајна. Они је вероватно ни сами себи нису открили, па је и нама разуме се остала неразговетна. О томе да је међу њима живела, или боље рећи тињала једна озбиљна љубав, говоре безбројни знаци, а ту се и многа савремена сведочанства слажу. Али је несумњиво да је та љубав заувек остала у латентном стању. Може бити да су они веровали да, пре него на себе лично, треба мислити на друге и за њих радити, а можда су се узајамно припремали да својом љубављу крунишу једно извршено дело. Може се претпоставити да би њихова необјављена преписка или какав затурени и незнани дневник ту нешто више показали. Али, у сваком случају, «природа те љубави би остала онаква какву је ми данас видимо: уздржана и жртвована.

Светозар Марковић у односу према женама је био нежан, али романтичан. У писмима „сестрама-другарицама“

а најчешће им је писао обема у исти мах — он се сав такав показује. Социалиста и „нови човек“, он је ту не само идеалист него и идиличар: „природно стање друштва, то је идила“. ) „Не дајте ниједан пољубац без љубави“, поручује им он у једноме писму кроз речи Чернишевскога. „Будите мудре као змије, а невине као голубови“, вели им у другоме. „Невиност и чистота“, то су речи које им непрекидно понавља, „Познајем добро људе, каже им, и додаје да је некада био „под теретом ужасних порока“! Кад му се оне хвале како су у Цириху постале самосталне и мушки ојачале и огрубеле, он их, сав најежен, опомиње да не изгубе своју женску нежност. „Нежност је исто што и развијена осетљивост,“

151

Али има у томе и нечег романтичноконсервативног, од чега се Светозар Марковић у овим најличнијим стварима није могао ослободити. Он не пристаје уз оне који анархично верују У крајњу, апсолутну еманципацију жене, и духовно и телесно. За њега се у тим стварима све креће између „бурдеља и идиле“. Ако су други за бурдељ, он је за идилу! Са те тачке гледишта он побија и Шарла Фуријеа. Доситеј Обрадовић је говорио: „Женски полу, предраге кћери, слатке сестрице, миле љубезнице, пречисте и свете родитељице человеческога _родаф“ А Светозар Марковић каже: „Велику улогу у великом нараственом преображају човечанства имате ви женскиње, ви које сте чисте и свете...“

Овакво гледање се у многоме може објаснити његовим стварним осећањем љубави за Милицу Нинковић. Али баш то показује да је у тој љубави жртвовано најлепше што су Милица Нинковић и Светозар Марковић принели, Биће да онај социалиста Француз који је писао о Светозару Марковићу и кога наводи Скерлић, има право у оцени те „љубави коју је дужност савладала“ Ма колико романтично изгледало, У суштини није претерано кад каже, да „та племенита деца 'заслужују место међу великим и чистим љубавницима“.

Лик Милице Нинковић, идеалне другарице и борца са пуном вољом да се жртвује, чак и у својим најинтимнијим и најопојнијим сновима, треба данас топло евоцирати, не само као један од оних који су у животу Светозара Марковића били тесно уплетени, већ ни као онај који се из магле прошлости данас у пуној мери оживотворио. Милица Нинковић је доиста претходник жени-борцу нашега времена, која је умела за идеју страдати, издржати надљудске патње, и кад је час дошао, и са оружјем у руци бити савршено поравнана са другом човеком. Ова социалистичка другарица, која је умела да прегори свој властити живот у његовим најинтимнијим лепотама, да би са вољеним човеком остала, све до његове смрти, само саборац, и која се тој својој трагичној љубави не одужује

моме а Ко ЛИЛ НИ МА ска,

и ава ин минивилићаечс