Наша књижевност

28 – Наша књижевност

сника нема садржине (бар не садржине која би вредела за народ), јер они не знају за живот народни. Они певају свој живот који је често изопачен наопачким појмовима из школе и рђавих књига. Ето, то је узрок што наше песништво не вреди за народ, а не зато, што је код нас завладао „материјализам“. Тако исто не би вредео за окате људе спис „о бојама“ који би написао какав слеп од рођења.

Врло је важно да се схвати шта је то садржина поезије за један народ или за један век. Кад се поезија тако схвати, да је она појављивање живота друштвеног или народног и да је то она вазда, ма у којој се форми појављивала, у производима појединих људи, или целога народа, у епској, лирској, драмској, поезији итд. — само тада може да се схвати њено право значење и да се објасне таке појаве као што је на пр. њено опадање у западној Европи.

Запад је преживео оно време, кад су из његове средине излазиле силне генијалне личности, да у својим песмама искажу све оне мисли, жеље и наде, што су покретале цело једно колено или да својим громким протестом или страшним смејом протестују против терета што гњечи цео народ. Народи су још у нашем веку изилазили у 601 против својих непријатеља са песничким одушевљењем и са песницима на челу, па шта је билог Песник Ламартин беше главни вођа револу ције 1848 године у Француској; с песничким одушевљењем борила се Германија за своју слободу исте године; с песничким одушевљењем борили су се Талијани за своју „једину Италију ; тако исто Пољаци за своју „Жеч посполиту“, па шта су добили сви ти народи» Пало је много племените крви, али народи не добише оно, за што су се борили — не добише слободу онаку каку су је они желели. Народи увидеше

· да није довољно песничко одушевљење па да се постигне цељ за

којом они жуде; они дознаше да сложено социјално питање не може решити ни један песник па ма како он генијалан био; да се реши то питање, од којега зависи слобода народа нужна је укупна умна снага масе народа. Народи почеше све више сами да се занимају својим тегобама; место песничког одушевљења, поче све више да заузима

сваки човек кад прави неку ствар гледа да се њен облик подудара са идејом: ципелар кад прави ципелу, кројач капут, машиниста машину итд. и при свем том нико неће те ствари да меће у естетику. Естетичари сасвим нелогично трпају у естетику — архитектуру, а остављају друге занате. Али тако исто, ако је садржина уметности само лепота, онда у уметност не спадају ни драме ни романи на сувременом њиховом ступњу, јер ту се данас излажу и преводе социјалне доктрине. У опште естетика, по дефиницији њезиних присталица, с једне стране је врло широк појам за науку „о уметности“, а с друге стране врло узан. Као уметност данашње реалисте сматрају само живопис, музику и песништво, а као науку „о уметности“ законе, у којима се огледа људски живот у тим гранама људске ргдње, Омладини, која хоће да има здраве појмове о правом значењу уметности, ја веома препоручујем дело Чернишевског „Естетическин отношенил

искуства сљ дћИствителђности. Сочиненин, том |, Женева“.

"РНС