Наша књижевност
у
зонизиини ашће. таи ђ ЈА РУЉЕ
"ЗАПИС О БЕЗИМЕНОЈ
У сумрак, дна агента уведаше му у канцеларију на првом спрату“ ониску сељанку у прљавој ланеној кошуљи и с гуменим опанцима на ногама. Равнатељ усташког редарства у жупи, доктор Матко Јуришић, био је наредио да му ту Јогунасту затвореницу доведу да би нгјзад и он, лично, покушао да је саслуша и од ње извуче макар и оскудна обавјештења и податке, које ни сатник ни политички извјеститељ Нијесу могли добити. Јер. у: току претходних саслушања жена је од првог дана све крила, па чак ни своје право име није хтјела да каже. Сва мучења тврдокорно је поднијела, а није било изгледа ни да ће је нови болови и још теже пријетње присилити да проговори.
Према оном што је о држању те жене био чуо, доктор Јуришић је замишљао да је то нека крупна мушкобањаста сељанка тешке руке и дивљег погледа. А пред њим је, ето, стојала сићушна женица слабачких покрета и кротких кестењастих очију. Младо лице, с траговима удараца по. носу и вилицама, одавало је више неке скривене бриге но природног страха пред ОНИМ. што би. сваког тренутка могло да се догоди.
“= Сједи, кучко! — - обрецну се на жену један агент приносећи 495, на Јуришићев знак, округлу столицу. с наслоном у облику јако савијеног лука.
Тај_ агент, младић. подбула_ лица. и широка. шопг сва носа, заусти да још нешто скреше сељенки, али равнгтељ га прекину | и рече му да изиђе, а жени показа руком да се спусти на столицу. Други агент био је много старији, спор и мрзовољан као и сваки немоћан човјех на тешку и одговорну послу.
— Ту сједи, ту – климну доктор Јуришић главом на. жену и одмјереним корацима поче да се шета по "својој пространој канцелгрији у коју је, кроз отворене. прозоре, струјела пријатна свјежина ведре августовске "ноћи. | )
_— Сад ништа немој с нећеш « се кајати. Кажем ти, господин равнатељ је добар човјек.
Тако је сељгнки мрмољио агент сагињући се као да јој даје спасоносан пријатељски | савјет | Који доктор Јуришић не треба да чује. о главу је. држао некако "укосо И ПНЕ МИ је | био тако подешен да