Наша књижевност

514 Наша књижевност =

За то вријеме други су расповијали сељанкино дијете. Ножем су сасјекли пртене повоје и. под лијевом мишком мушког одојчета, коме нијесу били још ни зубићи никли, пронашли испресавијану цедуљицу на чијој су коцкастој хартији обичном оловком биле исписане три кратке реченице: „Све је у реду. Само вријеме треба да се промијени. Наше воде тек надолазе“. Усташа који је ту цедуљицу нашао и одвио наглас је прочитао њен садржај, па је стегао зубе и песнице и љутито се унио у лице поблијеђелој жени:

—__ А велиш да си пошла лијечнику, је ли, бештијо шумска! Говори ко те је овзмо посло и коме си ово понијела2

Не размишљајући ни једног тренутка жена је одговорила да је то запис који дијете носи под пазухом да би се сачувало од дубоке воде и урокљива ока. Била је још нешто заустила, гли усташа је једним окомитим ударцем лупио по носу и прстеном на десној руци прокинуо јој доњу усну. Да би зауставила крв из носа, жена је подигла главу и подланицом затворила ноздрве, а у том тренутку други усташа прискочио је и запаљеном цигаретом покушао да сажеже крупан округао младеж који се црнио на женином врату.

__ Ти ћеш нама солити памет својим записима! Ти, лијо бан: дитска!

Послије кратког савјетовзња усташе су ону цедуљу протумачили као поруку коју партизани шаљу својим помагачима и сградницима у граду. Вријеме које треба да се промијени значило је да ће се промијенити дан напада на варош. Воде које надолазе не могу бити ништа друго до партизанске бригаде које се концентришу за претстојећу битку. Али из тога се није могло видјети ни који штаб шаље ту поруку, ни коме је она упућена. А жена је била шкрта на ријечима и своју тајну тврдоглаво је покривала причом о запису.

— Добро су те ониу шуми научили како ћеш лагати. И вјешто су ову поруку срочили, нема шта. Али ни ми усташе нијесмо пачје памети, немој мислити!

Бришући крајевима мараме крв са усана сељанка је кретала главом као нечујно свира у усну хармонику и притом је кришом бацала погледе на своје дијете. А оно је било срећно што се ослободило повоја, па се, лежећи на столу, весело ногатало и ручицама покушавало да стрпа у уста комад замашћене плаве хартије коју је дограбило са стола. 5

Како су све подрумске самице биле препуне затвореника, усташе су убацили жену у једну мрачну собицу у дну ходника, гдје су држали коњску орму и неке стгре поцијепане вреће. Одатле су је изводили само кад би је сатник позвао на саслушање или кад би они сами осјетили потребу да искале свој гњев и бијес. Увече, отворила би се врата собице и свјетлост ручне електричне лампе пала би на жену која је вазда сједила на врећама у једном ћошку, поднимљена објема рукама ослоњеним на кољена.

| |