Наша књижевност

516 Наша књижевност

дио и неко се кривио као да га жива деру. На улазу у двориште шкрипала је гвоздена капија.

— Дижи главу, да подојиш сина!

Да би жену намамили да им открије своје путеве и ода везе, усташе су јој у погодним тренуцима упорно помињали и нудили дијете увјерзвајући је да је оно живо, игко је одојче умрло петог дана боравка у жупском редарству. Били су га, онако неповијено, пренијели у љетну кухињу смјештену у шупи у дну пространог дворишта и ту спустили на празан дрвен сандук са широким поклопцем. Жена која је кувала усташама, хранила га је чорбом од зелени и пилећих ногу, а увече га покривала својим старим шареним шлофроком и остављала да само спава у кухињи. Зналз је да је дијете потребно усташама да би могли да уцјењују његову ухапшену мајку и старала се да оно не свисне прије времена. А усташе су послије ручка, бришући се око усана од масних јела, прилазили сандуку и нагињали се дјетету:

— А ти, копилане, нијеси ни проходо и већ си посто Титов курир. Уловили смо ми много њих и бржих и мудријих и од тебе и од твоје јогунасте матере... Ама одаће се она, има времена, само док се тебе мало више зажели.

Дијете, које је и иначе мало и нерадо примало од онога што му се даје, одједном се посве одби од јела и стаде да трза ручицама и тешко дише као да га неко дави. Уста му побијељеше од ватре, душник се загноји и једне вечери оно се неочекивано смири и охлади на свом лежају. А сутрадан у зору један усташа спопаде га за ногу и убаци у кемион пун талаца који су кретали у Липову Шуму на стријељање. У тој нервозној шетњи доктор Јуришић двапут гласно кихну и поче да се чешка иза ува смишљајући како би наставио разговор“ са женом. Са стола подиже дебелу бијелу муштиклу од слонове кости по којој су избијале тамно жуте пруге од дуге употребе, запали цигарету и меким, спуштеним гласом, обрати се сељанки:

— А којем си лијечнику понијела дијете»

— Рекли су ми да доље неђе код суда има некакав добар доктур за дјецу.

— Код суда> Доктор за дјецуг Молим те, не прави ме будалом.

— Тако су ми рекли.

— А сад чуј шта ћу ја теби рећи: много ћеш боље проћи ако не будеш толико задрто и својеглаво чељаде. Ти си се каприцирала дз нам баш ништа не кажеш.

—_ Ја сам казала све што сам знала. А и овако и онако једно ми се пише.

— Шта ти се пише» М шта си нам казала» Да је оно неки запис од урока, шта ли. Па ти мислиш да смо ми траву пасли и да нам можеш подвалити што ти падне на памет. Могло би то тебе скупо коштати ,