Наша књижевност

ПРОФЕСОР ШПАНЕР

Тога јутра били смо тамо по други пут. Дан је био леп, мајски. похладан. С мора је пирио свеж ветар, што је потсећало на некада. шња путовања на море. Иза дрвећа широке, асфалтоване алеје стајала је зидана ограда, а иза ње се простирало двориште. Знали смо већ шта треба да видимо.

Овог пута пратила су нас два постгрија господина. Ишли су с нама као „колеге“ Шпанерове — оба су били професори, лекари, научењаци. Један висок, просед, мршава и племенита лица, други такођер висок, али крупан, потежи. Његово пуно лице изражавало је добро душност и као неку забринутост.

Обучени су били доста слично, и не по нашки, више некако провинцијално — у црне, дуге јесење капуте од добре вуне. На главама су имали меке, црне шешире.

Неугледна, неолепљена кућа од цигле стајаше у углу дворишта, по страни, као споредни павиљон велике зграде, у којој је био Ана: томски институт.

Најпре уђосмо у простран, мрачан подрум. При слабом осветљењу, које је допирало с далеких, високо смештених прозора, мртваци су лежали као да су ту од јучер. Њихова гола, као крем бела, млада тела, слична тврдим киповима, била су у одличном стању, иако су ту већ читав низ месеци чекали час кад ће најзад престати да буду потребна. Лежали су као у саркофазима, у цементираним, дугим басенима с отвореним поклопцима — уздуж, један до другог. Руке су им биле опуштене поред тела, а не скрштене на прсима по погребним обичадима. Главе су биле отсечене од тела тако равно као да су од камена.

У једном од тих саркофага лежаше у гомили мртваца познати већ „морнар“ без главе — сјајан младић, крупан као гладијатор. На његовим широким прсима био је истетовиран цртеж лађе. Преко силуета два димњака прелазио је натпис узалудне вере: Бог с нама.

Пролажасмо једно за другим поред басена пуних лешева, а ишла су и оба страна господина и такођер посматрала. Били су лекари и боље су од нас разумели шта то значи. За потребе Анатомског инсти-