Наша књижевност

У ТУЂИНИ

(Из романа Ледина)

На измаку сктобра крај је поседео као старац. Свакога јутра лежале су по долинама рунасте беле магле, које би се преко дан разишле по ниским падинама и орссиле промрзлу, увелу и опасену траву да се увече опет згусну у хладне праменове, обешене по врховима брегова и по голим пропланцима. Облаци су лежали ниско и прекривали читав предео у тужном очекивању зиме.

Људи су покосили, свезали ргж и овас, ископали кромпир и посекли љубичасте главице купуса, насекли га у каце и укиселили, да зима не кези гладне зубе. М дрва су сложили око куће, наместили до изнад прозора и најзад се рвали с кривим пањевима, уз које се могло више пута огрејати.

А кад се већ све главно порадило, момци су се разилазили по свету. По свету богатом и широком, који нема толико брда као овај крај сиромашни...

Није сваки октобар једнак. Године пролазе и не личе једна на другу. Свет добија нови изглед. Само тај дротгрски крај исти је од памтивека. Камење се не смањује, а богатство не притиче. С порастом богатства у свету расте и беда тога краја.

зкад... сећају се дротари, била су друга времена. ~

Пођеш у свет и иза сеоског атара могао си почети; „Крпим лонце!“ Истрчавају жене из кућа, доносе дротару оштећено посуђе, а дротар · сео под наслон, узео жицу, чекић, кљеште и почео радити. Увезао би жицом напукле тањире и земљане лонце, закрпио плехано посуђе, продгвао мишоловке и плео од жице разне украсне предмете, кад је имао времена. Свет је био необично широк и далек, а дротар би пешице прошао пола света. Ишго у Мађарску, у Аустрију, у Немачку, могао си га наћи у Србији или у Пољској, одлутао би у Штајерску и прелазио руске равнице иза Москве и још даље.

Само глупи људи дизали су нос пред дротарима. Само они нису разумели живаљ раштркан на све стране света, који нису знали и никад нису чули о крају из ког су дротари. Али дротарска слава једнако се ширила по свету, разгласила се у туђини, а они што су остали ход куће, старци, жене и деца, нису се одрицали својих синова, му-_