Наша књижевност

ићи]

А У У аи

566 ; Наша књижевност

Та комедија, као и све Шекспирове комедије, мора да се рађа на позорници из атмосфере којом је дисао њен писац. То је све, живот преливен у епизоде, игран на позоришним даскама, живот који окружава Шекспира.

И ја, совјетски гледалац, исто онако као и Шекспиров гледалац, хоћу да видим тај живот. Шта ме се тиче што је то било давно. Ја хоћу да га опипам, да га непосредно видим. Тога ради и постоји илузија позорнице, која ми кроз алузију, кроз сценску метафору доноси арому епохе. Тога ради није ми потребно да правим Шекспирову позорницу или да реконструишем предмете материјалне културе Ренесансе. Али ми је потребна редитељева уметност, његова способност да ухвати и да са осећањем пренесе оно било живота без кога је све око нас хладно и неплодно.

Антифол Ефески живи у граду. Он је тесно с њим везан. Он одлази на најразноврсније пословне састанке, везан је с куртизаном. Атмосфера његовог породичног живота је глупа и простачка, са женом се непрестано сукобљава.

Антифол Сирагуски, његов брат, живи у сасвим другим приликама. Он је потпуно друкчији човек, јер је живот проведен у путовањима и скитању изградио у њему друге црте карактера. У његовом животу су главне ствари верност датој речи и пријатељство.

Прилике у којима човек живи дају му свој печат. Зар то није материјал за редитељев рад, за биографију сваког лицаг А у позоришту „Бауман“ та страна је гурнута на задњи план. На сцени су били извођачи са одавно познатим глумачким начинима игре, а не људи са сложеним биографијама какве им је дао песник.

У оформљењу претставе сликар С. Н. Шевалдишева, као да би хтела да пародира задатак сценографа да покаже стил епохе, пожурила се да покаже гледаоцу како је прелистала сликарство Шекспировог времена. Али оно што је изабрала било је свима познато и банално. Режија се, очевидно, задовољила таквом помоћи од стране сликара да донесе сценски стил, јер се и сама налазила на истом нивоу.

Али је најнеобичније — ако и то није ушло у задатак режије што је претстава имала специјалну завесу: сликар је показао свој индивидуални, импресионистички однос према комедији. Завеса је била оваква. На ведро плавом небу, на конвенционално насликаним облацима виси грб. Ниже су пруге плавог мора и лађице с једрима. А у првом плану, сасвим доле, примитивно насликан средњевековни град окружен зидовима с кулама и пушкарницама. У граду кућице (је ли то Енглеска ХМ! векар), а около зидова, нацртаних као старински и наивно-детињасто или иронично, — пут. Њега окружава мало дрвеће као за играчке, потсећајући на дечје цртеже. А над читавом том сликом виси свитак и на њему златним словима написано: „Ефес“.

Тако је нарушено јединство утиска.

Макар колико труда да су страћили извођачи решавајући сценске задатке које је набацила режија, макар колику ученост да је показао

| | | | |