Наша књижевност

Сусрет 573

газдинском, великом и солидном, са капијом од храстовине и блиставим ролетнама. И баш уз њу стисла се тетка Саветина кућица. Некада весео и ратсборан кућерак, сам на пространом плацу, подигнул једне далеке зиме вредним печалбгрским рукама — сада је својим дугим и уским костуром једва стајао уз моћне зидове суседне зграде, док му је фасада, са улубљеном натстрешницом црвенкасте боје, била спљоштена и некако повучена уназад. Све то потсећало је на тужно, ћушнуто псетанце, које се под преким погледом повлачи поклекнувши, ушију слепљених уз главу.

Срца стегнута чудним, тупим узбуђењем, уђе Јелена у двориште. Кроз капију, преко које се некад довикивала са другарицом, крај чесме, која је замењивала некадашњи зелени бунар, испод младог ораха, израслог на месту гранате, плодне кајсије — прође Јелена као у сну. Журно притисну кваку на вратима за која је знала да се никад не закључгвају, још ужурбаније, детињски нестрпљиво утрча у ниску, уску и мрачну одају.

Лежећи на високом старинском кревету, старица широко отвори своје надувене очи уоквирене борама, нагло седе и само радосно и уплашено узвикну:

— А!»

А онда лице потамне. Она се тешко усправи на утрнулим ногама, и Јелена једва познаде њену смршалу, смањену фигуру. Стара смркну своје проређене, поседеле обрве и снажним шапатом пропишта:

— Иди! Иди, Јелена, кумим те и молим!

— Зар ме терате, тетка Саветар —_ запита је Јелена насмешено, пружајући јој руке, а од љубави, од самилости за ту усамљену и пуну очајања стгрост — преломи ј0] се глас.

Стара одречно замаха главом а крупне очи, без сјаја, залише јој се сузама.

— Не терам, не терам — рекла је шапатом стара, и спустила мршаве руке на Јеленина рамена, а под грлом јој заиграло, уста се горко скупила, а снда провалило:

—- Али сви обилазе далеко... Сви рођаци. Сви пријатељи. Јер, шуњају се кује... Шуњају се стално око моје куће. Па и ти обиђи, подаље обиђи...

— Нека други обилази! Али ви мене не терајте. Тек што сам чула за Мванку. Чим сам стигла... Зар могу-да сад не дођемо — скоро увређено одговорила јој је Јелена и загрлила је.

У том кратком зегтрљају Јелена као да је сагледала цео тај тешким радом, одрицањем и вечном надом испуњен Саветин живот живот печалбарске удовице са две кћери, "живот жене која нема ни школе, ни заната, већ само својих десет прстију.

Стара Савета нагло се одвоји, постиђена пред собом и пред Јеленом. Ћутећи подметну младој жени столицу, а сама седе на кревет, па после дуже паузе, гледајући Јелену као кривац, рече: