Наша књижевност

ДВЕ АРАПСКО - ШПАНСКЕ КАСИДЕ

У шпанској архитектури има мртвих елемената, али у шпанској поезији и музици има живих елемената из оних векова кад. је Шпанија била под Арабљанима, а Арабљани под Шпанијом, кад. "су се узајамно освојили, нарочито на југу Шпаније, у Андалусији. Две расе су се прво непријатељски сукобиле, па се онда загтрлиле, слиле крви и душе, а помогао им у том силовити Средњи век са својим религиозним страстима, и у вези с тим са естетским. заносима у уметности. Из тога доба остаде да и данас живи потомство са шитанско-арапским језиком, са ориентално-окцидентал“ ним цртама лица и бојама коже, и са олтарима на ко јима се, наравно, служи по римском мисалу, али и данас још, понегде, у такозваним мозарапским капелама, по мисалу из времена кад. Шпанци нагињаху нарочитом хришћанству оних који се саживели. били са Арабљанима, и одбацивали хришћанство које Арабљанемучи и гони.

Андалусија је према мору гола, суха, живим песком затрпана, пустињска. Навише, она је башта, виноград, маслињак, раскошни јужни воћбњак, коњушница дивних коња. Ту, нарочито“ у Севиљи, Кордоби и Гранади, сродили се они који су били врели и грозничави од пустиње и жеђи, и они који су били врели и грозничави од раскоши и изобиља. Једни и други са темпераментима авантуре и пожуде. Арабљани, тадашњи величанствени Арабљани, били су, како се чини, по свему јачи од Шпанаца. Арабљани су Шпанце заборавили, Шпанци Арабљане нису. Познати модерни штански песник, Антонио Мачадо (није више жив) ту– мачио је своју природу, страст, талент, и израз стихом да је у њему: Рата Фап Агаро езрагпоћ „душа једног шпанског Драбљанина“. Та је душа доиста и у музичарима Фаљи и Албењицу, и такође у дивном песнику и драмском писцу, трагичном Гарси ји: Лорки.

Од старе, оригиналне арапско-шпанске лирике остадоше у извесној количини чувене касиде. Касида је мала лирска пе--