Наша књижевност

_ СВЕ ДУБЉЕ — ЗА ЖИВОМ!

О горском благу, патуљцима н пензионерима

Када сам видео све што се за два дана у руднику живе у Идрији видети може, упитах нашег водића, инжењера Годеца, чија широкогруда доброта и стручно знање. заслужују више од. једне узгредне реченице, упитах дакле нашег водића:

— А шта је са бајкама и причама из наших дечијих дана, са брадатим патуљцима који живе испод земље и помажу вредним рударима»

_ Годец се није нашао ни за час у неприлици. Шта је са патуљцима, или бергмандлима, како их овде називају» Е, хајдмо онда у Удружење пенанонора

И пођосмо. |

„Удружење упоконцејев ин вдов“, Удружење пензионера и удовица смештено је у једној кући старог града, званог Пронт. Улаз је са улице. У локалу, додуше, удовица нема — али је зато просторија препуна белобркатих и белобрадатих људи који читају новине, картају се, воде разговоре или просто седе на некој од клупа. Просторија чиста, без оног воња старачких домова који је тешко дефинисати, наоколо зидови Моли веселим орнаментима.

Годец није одмах питао за бергмандле. Старци би могли по· мислити да смо дешли да им се ругамо. Тек после пола сата, пола сата пуних занимљивих изјава о небергмандловским стварима, наш водић гласно постави питање.

Општи смех. Бергмандли! Бергмандли, који пуне рудом кола. уморног рудара! Бергмандли, који без трага нестају у стенама ровова!

Друго питање, питање о ризници или о „бергшацу“, како се овде каже, није наишло на тако скептичко весеље, на тако: веселу скептичност. То је озбиљније питање. То благо постоји. Не у облику бластавог бисерја или златног накита из легендњ,.