Наша књижевност

9 Пушкину __ 201

тетом друштвених позиција, узакоњеним назорима о породици, браку, 0 слободи личности, о односима у друштву.

Највише је расправљана, у некадашњој књижевности, централна личност поеме, (Оњегин, „Московић у огртачу бајроновског јунака. Неки историчари покушавали су да га вежу за личност Пушкина. Пушкин је указао да би била тешка грешка до водити га у везу са Оњегином. Пушкин је хтео да у Оњегину оваплоти појаве код омладине племства првих деценија деветнаестога века: равнодушност према животу, превремену остарелост душе. Оњегин, како каже Пушкин, није мизантроп, не мрзи људе, он бежи од људи. У Оњегину је млади руски племић, човек даровите природе на коју је разорно деловао живот његове друштвене класе, осуђене на пропадање. Оњегин нема станка, нема пристаништа. Жеђ за животом га раздире, уноси немире у ње: гово младо биће, рано остарело у расипном и улудом трошењу снаге и дарова. Све што Оњегин узбуркано осећа у себи, све је то у скровишту прикривеном оклопом ћутње безмерног самољубља. Но то скровиште ће се трагично отворити онда када Оњегин сагледа да му је срећа била близу, а да ју је он лакомислено испустио из руке. ј

Пушкин је у Татјани дао лик младе племићкиње, али и руске жене. Татјана је жена богатог и дубоког унутрашњег живота. Она је васпитана у сеоском племићском дому, повукла се од раног детињства у се, у маштања, у природу чије је лепоте интензивно осећала, и позније у лектиру, нашавши у њој свет који није могла наћи у својој околини. Татјана је расла дивље у с2моћи својих снова, очекујући час када ће јој се нешто необично догодити. Тај догађај био је велика, силна, плаха љубав, њен су. срет са Оњегином. Испољило се њено биће још неискусно са са њарским срцем, са срцем срне која је дотле лутала по цветним пољанама, опијена природом и својим сновима. Татјана је за"љубљена у Оњегина и та њена љубав, то је нешто што је с најтоплијом, најискренијом лириком изражено у уметности света. Њено писмо Оњегину је ремек дело- лирике у којој је осећајност "дата непосредно, интензивно, топло, драго и људски. У писму се оцртао унутрашњи лик Татјане, њена нежност, чедност, њена лична животна драма, храброст духа да пређе преко свих ограда предрасуда, васпитања друштвених назора. Татјана у том пигему вапије за слободом личности, за хармонијом природе, за сре. "ом, вапије за животом. Песник је узима у заштиту, брани стихо-

„чиввнау а зте01380“

ћу; ћ рууаца ан