Наша књижевност

174

Наша књижевност

какве слутње ваљају мутни таласи река, и ћуте |

и климају мудрим главама

планине.

2 Каква је то сенка пала на родна поља наша, на људе под кровом, на птице под стрехом, шта је то легло на бледо обасјане улице града, на улице живе од корака наших, звонке од наших речи, на вртове процвале наше деце вревом и ваздух озарен осмехом наших женарг Да л се и на нас ваља кукасто-крсташка парада, да све наше полете скрши, све наше залете спречи, да угаси сјај наших зена2 -

Зар свирепа мећава хоће да уништи сва наша пролећа, да затре клице у утробама, да сатре наше. семе» Долазе дани-године, долазе године-столећа. Хоћемо ли век прескочити,

ил' ће нас смлавити бреме2

Ко се то усуђује да кидише на свето тле где труну преци наши, где изданци наши ничу»

- О, сада, у смртној опасности, опипавамо јаву и сне,

и шапат расте у дело, и зидови с кама кличу.

Зар икаква киша може да збрише траг наших стопа с пута, зар икаква сила може да поништи наша дела,

зар икакво гвожђе и икаква ватра љута

може ужећи знак ропства на поносно дигнута челар

т

Ко удари у срца наша, удара о кремен камен, уздиже нас ко хоће стравом да нас смрви.

Крвавим жилама смо срасли с нашим -рођеним тлом, наше месо су брда и равни, наша крв су реке и море, наше небо се надвија као кров над свештени дом,

наше су ове ноћи, наше су ове зоре,

свугде стоји наш знамен.