Наша књижевност

„Једна чета ће остати“ : = 221

бомби. Одакле тамор С обје стране падине коју је бранила прва чета, биле су бепроходне продолине, које су ради сваке сигурности браниле по једна десетина друге чете. Зар је непријатељ и тамо покушао да продре» То би заиста била лудост, јер је ду“ боко и степенасто корито, које су издубле планинске бујице, уз најмању одбрану, било непроходно. Али непријатељ је ту лудост учинио. И баш зато што је изгледало невјероватно, што је дошло изненада, што с овог мјеста није било прегледа и што се учи“ нило да паљба долази иза њих, командир је осјетио да су се борци узнемирили. Не сви. Неки су се само окренули и одмах наставили да гађају, али неки су непрестано гледали према продолини, немирни, не обраћајући пажњу на чистину пред собом. Између свих, командиру је најнемирнији изгледао Кнежевић. Његове очи гледале су несабрано, окрвављено лице му се грчило _на сваки звиждук мине и стреловито се забадало у земљу и послије · експлозије, која га је свега потресла, опет је мале, сасвим мало дизао главу и гледао према продолини. Да, треба га послати што прије горе, јер пушка лежи крај њега мртва, и свсјим страхом... Али наједном, кад је с десна запуцало јаче, Кнежевић се подигао на руке и сав искривљен, изнакажена лица од страха, крикнуо престрављено:

= Опкољавају нас!

Тај неприродни глас, пун страве и самртног страха, који је савладао живце једног слабог човјека у овом паклу пуном смрти што већ два сата урла на. рубу шуме, био је тежи од свих екс плозија. Два сата су поред бораца експлодирале мине, смртоносни ројеви врелих метака звиждали су око главе, видјели су да је петнаестак другова рањено и погинуло, па и многи од ових што су остали били су окрвављени, — и нису се помакли с мјеста на коме су дочекали непријатеља. Али овај избезумљени крик покренуо је незнане изворе страха, опржио срца страхотом опасности о којима се не размишља, и против своје воље борци су кружили очима и преставши да пуцају, висили на рубу панике, која је пријетила да ускоро пробије све бране дисциплине и свијести.

Све је то командир схватио у секунди, у дјелићу секунде, можда још док тај панични глас није ни замро, и знао је да мора одмах, овог часа зауставити пропаст. Свијест му је сасвим кратко и површно регистровала да је Лопарац притиснуо земљи

15