Наша књижевност

224 - · Наше књижевност

план да поправе своју будалаштињу (рекао је тврдо, сељачки: _ будалаштињу, и насмијешио се). Може бити да већ сад обилазе да узиђу на планину доле ниже, можда ће преко Крста, можда... ђаво би их знао. Тек, неће нас пустити. Да кажеш да би лако узишли, не би, али опет би узишли. М шта бисмо онда Без муниције, с болесницима, обухваћени с неколико страна... не ваља. Шта ти мислиш»

= Па мислим...

= И мислиш паметно: извући се. Кренућемо косом и спустити се Храстовима, па ту прећи долину. Ту је слободно.

= А болесници»

= Најтежи на носилима и на коње! Сву комору ћемо оставити. А лакши — полако, наслањајући се на здраве.

= Па куд мислиш»

— Непријатељу за леђа, у Семберију, па ако се могне, у Срем. -

Заћутали су. Командир је знао да се овде не може остати а знао је и да нема другог пута: десно и лијево су блокирани друмови, по којима непрестано шију тенкови, иза планине је непријатељ посијао честа упоришта и тамо нема пролаза. Остаје заиста само — провући се непријатељу за леђа, на терен гдје је он због наступања и тешких борби с јединицама трећег и дванаестог корпуса „оставио слабе снаге. Али је и тај подухват био врло опасан. е

А командант као да је пратио његове мисли.

= Тешко је, — говорио је полако, — нарочито због болесника. Биће повуци-потегни. Али друге нема. А ни ово неће трајати вијек, доћи ће наши.

Његова сигурност, тврда, али нимало егзалтирана, без 06мана, без сакривања тешкоћа, и нарочито његов изглед и миран начин говора, учврстили су у командиру увјерење да је овај снажни човјек, који није никад губио главу, добро промислио о све-

му. И гледајући ју њелове одлучне, паметне очи, учини му се да тај потхват и није тако опасан, и већ поче у мислима да га изводи. Али се одмах трже и рече:

= Али кад Нијемци виде да се повлачимо, одмах ће навалити за нама. Осим. :

— Осим

= Осим да једна чета остане.

— Једна чета ће и остати. |