Наша књижевност

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД ИВАН ЦАНКАР: „ЗА ДОБРО НАРОДА“

У сатиричној комедији „За добро народа“, коју је Цанкар написао пре скоро пола века, у својој двадесет и петој години, дата је оштра критичка анализа друштвено-политичких прилика Словеније с почетка овога столећа. У то доба Словенија је била заостала аустриска провинција, у којој су они које Цанкар назива „господарима“ водили, под паролом борбе „за добро народа“, беспримерно гнусну и срамотну политику својих класних и уско-личних интереса, политику тоталног издајства народа и домовине. У свом обимном и садржајном делу, које је у целини горка оптужба нискости. и издајства и пламена афирмација честитости и родољубља, Цанкар је моћним средствима реалистичког сликања, које се уздиже до патетичне симболичности, указао на две основне силе словеначке друштвене стварности, које успоравају, коче и ометају светао народни успон ка националном ослобођењу и слободном животу: на клерикализам и либерализам!

Сатирична друштвено-политичка комедија „За добро народа“ има за предмет своје сатиричне јеткости само једну полугу друштвене реакције тога доба, ону дозлабога жалосну свиту либералских вођа, идеолога и њихових трабаната и слугу, која лицемерно и слаткоречиво трабуња о вационалнам идеалима, народном добру, општим интересима, словенској узајамности, док уствари води рачуна, свирепо наказно џи безочно, само о својим тренутним или трајнијим интересима, о својим профитима, материјалним и моралним, о свом што потпунијем „животном“ успеху. Оштром реалистичком анализом, која на тренутке прелази у једак сатирички памфлет, Цанкар разголићује све те државне и земаљске посланике, општин= ске већнике, угледне јавне раднике, докторе, песнике, новинаре у једној типичној области њихове друштвене делатности, у њиховим политичким ставовима, односима и комбинацијама. У тој њиховој неизмерно подлој, беспринципиелној и нескрупулозној политичкој активности, коју цинички називају радом за опште добро, Цанкар их је сагледао и овековечио, монструозно гадне и људски извитоперене, по ономе што је у њима, у њиховим акцијама, у њиховим речима, основно и суштаствено за њихова друштвено-политичка стремљења, за њихове класне интересе.

Да би своју основну мисао, мисао о беспринципиелности либерализма, спровео драмски, како би се логично наметнула као резултат саме радње, Цанкар је поделио један табор либералских сумишљеника и „пријатеља“ у две струје, које се међусобно завађају, нападају и пањкају — све за добро народа! — на основу амбиција и сукоба око-придобијања једног трулог богаташа и моћника. Ако је тиме знатно изневерио стварну генезу по_фитичких групација, — што је свакако један од најкрупнијих недостатака.