Наша књижевност

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД МОЛИЈЕРОВ „УОБРАЖЕНИ БОЛЕСНИК“

Мудри и строги „законодавац“ псеудокласицизма Боало — који је »претпостављао да постоје апсолутни закони лепоте“ — узалуд се трудио да увери свога рано оронулог пријатеља Господина де Молијера, лакрдијаша и писца, да треба, после бурног глумачког живота, да поведе мало више рачуна о своме начетом здрављу, да се одрекне пеливанског позива, да већ једном сиђе с позорнице као глумац џи да се на њој задржи још само“ као писац. Није могао Боало, тај „званични књижевни идеолог апсолутистичке Француске“, да схвати — у рационалном и хладном изналажењу „апсолутног уметничког идеала“ — шта његовог генијалног пријатеља, лупаног свим непогодама свакидашњице, тако страсно задржава на сцени као глумца (у једној професији у то време презреној), када је већ на даскама извојевао себи славно име у другом, достојнијем позиву — као писац. Није могао Боало да разуме која је то жестока сила "отимала сваког дана од Молијера гушчије перо и стављала му у руку црну писаљку да њоме исцртава на лицу лакрдијашке бркове Зганарела; каква га је то луда манија гонила и прогањала да, из вечери у вече, пред публиком, недостојно потура своју већ изнемоглу џ повијену грбачу свирелом комендијашком батинању.

„Тај човек — говорио је очајно Боало — први у своме времену по духу и по осећањима истинског филозофа, тај оштроумни критичар свих људских лудости, патио је џ сам од једне такве лудости, али још необичније од оних којима се свакодневно ругао!“

У шом злупом џаку "де се Скапен схрива Не моју да познам писца „Мазаншропа“ —

писао је Боало.

· Међутим, ни речи Боалоа, ни болест која му-је подривала организам, ни тешкоће које му је задавао глумачки позив, ни дворске интриге, ни домаће недаће, ништа није било у стању да отргне Молијера-глумца од сцене.

(Он је добро знао. да су године његовог скитачког живота, док је с путујућом трупом крстарио француском провинцијом, „биле за њега сурова школа живота и уметничког мајсторства“. Лутајући од града до града, у мутна времена Фронде џи за тешких Мазаренових намета, под којима су француске варошке и сеоске масе грцале, упознао се Молијер с народом, патио његовим патњама џи радовао се његовим радостима. И осетио је у фолклору, у нардбдној песми »ону неизвештаченост и непосредност израза