Наша књижевност

#

428 у Наша књижевност

= Мој синко, шта то радиш од себе» Чувај се, имаш ти седмо-

ро дјечице. = Мучи, болан, мајко, боље је и погинути, него се вратити у

"онолику варицу, уши ми одгризоше — шаљиво је одвратио Милан-_

чић, а онда се с напором уздигао повише на Пат И додао горко и озбиљно: |

= Да ја њих немам седморо, зар бих ја оволико запињао и главу губио. Би, ђавола! Заметнуо бих се парабинок па гурај без бриге као и остали.

_ Исто онако напречац и журно као што је и дошао, Миланчић се са својим штабом и отселио, остављајући иза себе тужну пустош просторија са поотвараним вратима, бројне 'изукрштане трагове у првом снијегу и блиједу наду у Миљиној души да би се он, још

колико вечерас, могао да врати.

Његова мала колона убрзо се изгубила у густој мећави. која це нештедимице засипала подгорје крупним пахуљама ношеним слабим вјетром. И још се подуго чуло како Миланчић, доље негдје око каменитих вртача, оштро виче на коњсводце и на своје курире..

Недељу дана доцније, у осамљену кућу, потопљену глувом зимском тишином, упао је из осљепљујуће вијавице, бучан и весео, командант батаљона, надалеко чувени Ђурин, са својим штабом.

Прослављен у низу окршаја и смјелих препада против усташа, овај бивши подофицир из старе југословенске војске, родом из

_ тога краја, убрзо је постао познат и омиљен у народу. Срдачан и

весео, немирних и насмијаних плавих очију, шири и виши од сваког свога борца, кудгод је пролавио, он је око себе ширио радосно увјерење и наду да наша ствар добро стоји, да нема непремостивих тешкоћа и да ће се на крају крајева све добро свршити. Уза њ, као шипка уз бубањ, ишао је високи мршави Штрбац, политички

комесар батаљона, момак увијек спреман на пјесму и шалу, љуби-·

мац омладине и сеоских снашта, али у борби строг и брз као љута сабља.

— Мајко Миљо, јеси ли рада гостима и добрим људимаг — још с врата је повикао Штрбац запињући главом о греду, и улазећи слободно као у своју рођену кућу.

— Како нећу бити рада, мој синко — дочекала га је Миља журно се дижући иза огњишта, већ спремна да буде права мати и овоме разговорном и мршавом дугајлији ·

И Ђурин и Штрбац, оба још младићи и'неожењени, убрзо су јој постали као прави њезини синови. Док јој је Бурин, онако широк,

•