Наша књижевност

466 : · Наша књижевност

= И комора је — одговорна ствар! — прекиде га шеснаестогодишњи Сава, романијско чобанче, који је сено за коње, макар по прегршт, такорећи и на голом камену стварао, налазио га и тамо где се једва могла пронаћи и употребљена, улежана слама. — Ево Јелена — настави Чича Михаило. — Мислиш да је њој

"лако било кад је из чете отишла у прекоманду. И то без кривице

"Зар је кривица што зна да пише на машини — кажи! Пућила се, шпоћутала мало, размислила — без ње сад нико не може. Хајде, реци, да л' би знао где је сад Немац, а где Рус — да није Јелене! Весту "рату, то ти је ко батерија. Кад смо се на Церу тукли неко пронесе вест да су нам Аустријанци цео генералштаб заробили. Људи. се почеше згледати, све сам бомбаш — неће у борбу. Протаст! Ухватисмо шпијуна, припитасмо га за здравље, а увече — пробисмо швапске положаје. Моји бомбаши — међу првима упали у аивапске ровове.

= Чича Михаило, требало би кренути! — помало нестрпљивим гласом рече Јелена, затежући без потребе већ сасвим затегнут опасач на коме се пресијавала месингана копча са хакенкројцем и девизом „Соб пе! ил5“ — успомена на сремски марш бригаде.

Коњи затолташе. Колона поново крену.

ЧЕДОМИР МИНДЕРОВИЋ

| ] || 5 Х