Наша књижевност

ураника | | 57

Комитета за истраживање антиамеричке делатности да се протера Марли Чаплин, који, по мишљењу овог комитета, својим последњим филмом. „подрива социјалну структуру Америке“; тражење тог истог Комитета да му се преда, како би провео истрагу, рукопис америчког позоришног комада · „Дубоки корен“, зато што: се у овоме делу, које се са успехом приказује у Совјетском Савезу, износи жалостан положај црнаца у Америци; поступак херстовских кругова према напредним радио-коментаторима Стилу, Ширеру и другима; Труманов говор о такозваној помоћи Грчкој и Турској; прикривено или отворено мешање Сједињених Америчких Држава у унутрашње послове страних земаља, рушење њиховог суверенитета; америчка империјалистичка војно-политичка експанзија; итд. итд. -

Зар стварни догађаји и вести које нам стижу о њима преко Океана не пружају негативну слику о Сједињеним Америчким Државама од оне коју је писац скицирао у „Руском питању“> И зар наличје „буржоаске слободе штампе не разголићује најбоље сама америчка штампа“»> Да ли се онда, ако је стварност црња од дела које ту стварност: приказује, да ли се, У томе случају, једно такво дело може назвати: памфлетом >

Нетачно је и друго тврђење да је комад Константина Симонова напад на Америку, на читаву Америку. Симонов, кроз уста: свога. хероја Гарија Смита, који није ни комуниста ни левичар, већ просечан Американац; изражава мисао да постоје две Америке: нељудска, профашистичка и трустовска Америка, Америка „лова на вештице“, Кју- клукс-клана, лажних информација; робова и робота, и јелна. друга „Америка, Америка поштених грађана и родољуба, коју Гари Смит назива „Америком Линколна, Америком Рузвелта“, Писац у своме делу напада дну прву Америку, егоистичну, користољубиву, малобројнију али утицајнију преко «своје финансиске моћи, и полаже све наде, сву веру у ону другу, Америку, Америку америчког народа, у демо· кратску Америку.. Симонов није у „Руском питању“ демаскирао пред очима само свога народа истинске непријатеље мира и безбедности у свету, већ је притекао у помоћ и самом америчком народу и указао му ко су његови најљући вепријатељи. Зар се онда једно такво дело, прожето искреном и дубоком љубављу према америчком народу, може назвати нападом против читаве Америке»

Нетачно је и треће тврђење де је „Руско питање“ напад на целокупну америчку штампу, У своме комаду писац је скицирао читаву галерију аме„Ричких новинара и власника листова: од Макферсона, новинског магната и личног Мусолинијевог пријатеља“, „претставника старе америчке капиталистичке формације“, преко Гулда, „претставника нове формације“, аме· ричког фашисте- -гангстера, који би хтео да натера десет милона Американаца да поново обуку војничку униформу, про аморалног ЛИЦА Хардија, преко Боба Морфија,. „херстовског човека“, „згодног момка“ кога је трустовска штампа „унаказила, духовно опустошила“, преко Вилијамса, уредника левичарског листа, који је приморан да се задовољи тиме што. У својим новинама не штампа клевете ако већ не може истину о Русији, до симпатичног Гарија Смита, талентованог новинара, који одбија да напише

# Према писању В. Александрова о „Руском питању“, совјетски новинари зами-та су видели после рата у једној њујоршкој редакцији, на: зиду, Мусолинијев портрет.