Наша књижевност

Лик Вука Караџића – 137 _

сву грандиозност Вуковог оснивачког рада на култури српског народа. Вукови противници били су у његовим очима недостојни и неразумни пигмеји, вредни презирања. Он је младићски ведро, са чедним оптимизмом сагледао у Вуковом раду израз лепоте и врлина народне душе. Певао је кликтаво на народном „говедароком“ језику као да се, ослобођен неке тешке море, винуо у плаве висине. Оно његово весело играње у даху, ведрини и чистоти при_ роде, онај његов лет младости могао је да се изрази само у извор_ној бистрини језика на који га је упутио Вук. Од Бранка је књижевност пошла даље, газећи преко дебелих и танких јерова, уводећи презрени „говедарски“ језик у говор поезије и уметничке прозе. Победа Вукове борбе за нови правопис и за народни говор чији унутрашњи закони морају имати своја правила, допринео је у многоме и млади научник Ђура Даничић који је друговао са Бранком и који је у борбу унео научног система и научне организованости у стваралаштву.

Вукова борба за народну културу била је мучна, пуна тегоба и страдања. Морао је имати много моралне снаге да поднесе суровост услова у којима је радио. Они који су му правили сметње нису били само начелни противници, већ и лични, зли непријатељи. А били су врло моћни, на високим позицијама и угледни. Могу се груписати у три врсте. С једне стране кнез Милош, његова свита и његови ортаци, с друге стране црквени поглавари, с треће стране писци и интелектуалци који су били израз нове. прађанске поседничке класе у формирању.

Кнез Милош није подносио да се ико уздиже у његовој близини. Његов егоцентризам био је сиров и свирепо безобзиран. Вук је имао прилике да гледа унакажене лешеве његових политичких противника. Милош је био напрасит и ћудљив, али је имао плана у крвопролићима и злочинима. Његова власт, коју је народ извојевао у устанку, претворила се у самовлашће Милошево над народом. Он се бојао Вуковог угледа у иностранству. Хтео је да и он буде у његовој сенци, да припада његовој лакејској овити, да буде дубоко подређен његовој самовољној и примитивној личности. Уколико се његова власт утврђивала и његово лично богатство расло, завлађивала је њиме једна страст која је узимала размере дивљег беснила. То је била страст поруге. Служио се шегом да потцени, омаловажи, унизи човека. Вук је имао да издржи јавне шибе владарског потемеха. Свита кнеза Милоша са његовим ортацима, сточарским трговцима, грохотом се смејала буда-