Наша књижевност
Девет песама о нама 197
И викнула болу: Стрм с њиме! А смрти: — Доле! Ако су некад ланци хватали душе за грла,
_ Сад се веселе звезде што радне људе воле. Говорим ко што се смејем мраку дигнутом с вида, Ко што се поносим другом који за сат угради Дах целог дана у стас све дражег ми зида,
Као што смо живи, као што смо млади.
Сваким смо замахом млађи и већи од сво је плиме. За нас и сунце сија и песме су и кише.
Наше се мисли с угљем кроз нове димњаке диме Да се све норме среће љубављу превише:
Пишем на ти с народом ко дело и речи родне,
На ти са чином њиве низ присоје понеле,
На ти ко што слободи говорим речи слободне, На ти са слободом кроз све три њене смене.
На ти смо с гргдовима, на ти са женама, на ти „С нежношћу, на ти ко чекић и рука што ради Са земљом.мојом, на љубав с њом, на — све дати Као што смо живи, као што смо млади.
НА ТИ ПЛАНИНО... ·
На ти планино тврда
Као хлеб неукротивих дана
У фишеклији слободе,
На ти зелена, бела, црвена брда, Подбијених табана
Маршем кроз недоходе
Реске смрти. На ти, кото крвава, „С главом у завоју после судара Наших и њиних чета,
На ти, Крајино, и под небом нагорелим Као црна застава,
Налетом другара
Отета.
На ти провидна грла извора С хиљаду бистрих секутића под језиком тока,
#