Наша књижевност
Хвадба р - 442
помисливши да би му неко, у његовом отсуству, могао на збору и да напакости, он ипак одлучи да пође.
Успут се срете с Леком, који му се одмах придружи.
— ЈЕ волим што те нађох, да поразговарамо мало. Шта хоће сад, какво жито траже» Зар дадосмо све и они опет траже!
= Е-е-е, — уздахну Јеротије. — Хоће да полипшемо гладни. Ено им оно неколико кила у кући, нека баш носе, ако је дотле дозло. Нека носе, ја ћу да гладујем.
____ А откуд да им дамо, кад немамо»
= Имаш да створиш! Е
— Ако су баш решили да отимају, ено им, што кажети, оно мало брашна у сандуку — педесетак кила, то је све!
— Код мене не би нашли ни толико. Дваестину = кила ако би настругали.
— Верујем ти, де; не куни се у дете. Људи. смо. Само знаш, Јеротије, треба сви сложно да кажемо да се нема. А и нема се, знају и они да је година била никаква,
= А, не ћутим ја њима! Оно што је право — право.
Збор беше већ почео када су они стигли. Говорник Среског одбора излагао је зашто се тражи жито. ~
— Ето видите, људи, — говорио је он. — Ми треба да по= могнемо наше градове. Сваки ко има жита више него што му треба до жетве, нека преда. Али има и таквих који су сакрили жито, да би после продали на црној берзи. Њих треба да пријавите! Такви не мисле добро овој земљи и народу. Њима ћемо одузети жито, ако сами неће да даду! Ви се у селу анате између себе. Зна се ко може да има жита, « о нема, па хајде, можете одмах да се пријављујете. Свакоме ће се убележити колико може да да.
Крај говора дочекан је истом тишином, а затим настаде неко гунђање. Лица сељака, која су сва гледала према говорници, сада се стадоше окретати као да је збор завршен. Многи ау говорили глаоно, али то ипак читав збор није могао да чује. Осећало се неко комешање, неки су између себе живо расправљали. Ђока „Гладница“ стојао је још увек гологлав и миран, посматрајући сељаке као да му је дужност да хвата шта се то говори.
— А ко ће мени да дар Ја купујем жито! Купујем! — викао 2 један чичица. ·
= Нема ни да се купи! — издужи шију према говорници један
жустар сељак.
30