Наша књижевност

452 б - 7 : Књижевност

Лека поцрвене до ушију, па нагло пребледе. Брада му заигра и он, ваљда у намери да се брани, подиже руку, која је дрхтала, и хтеде нешто да каже, али вика и ларма заглушише га са ових страна. Ов је нешто говорио, млатећи рукама, али се то ни је чуло. с

Чим су сељаци стали да вичу, да протествују, да добацују оно што су и њему добацивали, Јеротије се извуче и, готово неопажен, пође својој кући. У ногама је осећао као да му нешто скратило живот, а у глави му брујале речи Радоњине, гласне, безобзирне, као | да их је у сну чуо; и протести, и пакосне упадице што су долазиле из народа. Мржња, коју је већ имаб према Радоњи, разбукта се сада још више,

Тек кад изиђе на пут, одакле се вика са збора није више нула, Јеротије се сав охлади, јер му одједном постаде јавно, да му за ову бруку нико други не може бити крив до његова рођена кћи.

— (Она је“ — рече гласно и с тврдим уверењем да нимало не греши. — Она је, пашче погано! Она му је то казала!

_ Он убрза кораке да би брже стигао кући, али тада чу да га неко дозива, те. се окрену.

— Стани, Јеротије! Стани! — викас је Лека, журећи за њим.

Био је знојав, задихан, утучена и жаловна изгледа. Кад приђе, он ништа не рече, већ се само накашља и пође у корак с Јеротијем. Желео је да почне разговор о свему другом само не о овом што се на збору догодило, али није био у стању да се уздржи.

— Чули да ме син издадег — упита некако стидљиво.

— А мене — моја кћер!

Са запада, одакле обично долази киша, духну ветрић и лишће стаде да трепери тихо шумећи, а зелена, једра житна поља стадоште се угибати преливајући се у таласима час модрозеленим, час светлим као да ваљају и односе са собом неки сребрнасти прах. Облаци

· су долазили брзо и већ се брда замаглише од кише. |

__ А знаш ли, Јеротије, ја ти нисам то ни рекао. Баш ономад беше твоја кћер са оним мангупом код мог багремака! Нешто се договарали! - 5

— Ономад» Значи, тад му је и рекла! ЈА добро!

Лека погледа у небо одакле је долазила киша и удахну свеж, пријатан ваздух, који је мирисао.

= О-ха, киша иде! Даће бог, родиће. Слушај, Јеротије, отпоче он неким помирљивим тоном. — Заслужили су, и мој син, и твоја кћер; заслужили су не може бити горе! М шта сад, да их