Наша књижевност
456 5 = _ Књижевност
= Ја га нисам звала.
— Згодан је то момак, — осмехну се радова. — Само је тотов. = Отац га звао, ја нибам. Шта могу, сви су ме салетели.“ — Значи, ти си пристала»
== Нисам. — Бранка опет подиже очи и одлучно рече: —- Ја тебе чекам... Само ти ништа не кажеш. Ја не знам шта ћу... — Да ми ниси рекла оно за жито, друго би било, — збуни се
Радоња, причучну и сасече до корена изданак крај једне шљиве. — А шта ћеш, ако те отац натерар
— Ја ћу да бежим!
= Куд ћештр
= С тобом. Само ако ти хоћеш.
= Добро. Али да знаш, да ниси рекла оно за жито, друго би ти се писало. Слушај сад да ти кажем, ако се не видимо. Ја сам сад смислио како ћемо. Само да ћутиш, ником ни речи! Ником! У идућу недељу да се спремиш и у девет сати да дођеш код оних цигала, где треба да се зида школа. Завежи у бошчу што ти треба за пут.
= Те кад воз иде»
== Није. Воз иде у десет. А ово је друго..: нећу ништа сад да ти причам. Само уради тако.
= Што да нећу! _
= Е добро. Сад уздравље. ИМ до недеље немој више ни да се виђамо!
Под сунцем које је пекло, широко, тамнозелено лишће куку– руза, сито од недавне кише, безбрижно је ћутало као до Нахрањено дете. Небо се опет припремало за кишу. 5
У
Баш уочи тога дана, од новца добијеног за предато жито, Јеротије купи ћерки блузицу и сукњу, као што беше обећао, Он се не би сигурно. још задуго одлучио на то, да га не бацише у бригу промене које се последњих дана показаше на Бранки (јела је слабо и била је вазда забринута). А када му још и жена садпшти да сутра полази на пругу група младића из села, с њима и Радоња, он готово истог часа оде шверцерки Вукосави, која беше издвојила из своје „рсбе“ сукњу и белу блузицу, као ствари сигурно и добро уновчене.
Јеротије је узимао као сигурно да ће мупљеним стварима разведрити своју кћер, која је увек умела да ве радује свакој принови.
=