Наша књижевност

3120. б - Књижевност

_ Тих деведесетих година, крајем века, жалили су се људи у Ива. њици како није онако јевтино и богато као некада. Говсрило се како су за све криви „ови нови касали“. Некада су механџије били и пекари; дуванџије су продавали београдски јеспап; чега нема сваког дана у Ивењици, на вашарима се добијало: и ђинђуве, и барут, и фесови, и мешине и улари и пстисвице; а ко закоље марвинче у Ивањици, тај сам месо радкрчми и кожу сам штави или је прода. Сад су нови касапи отворили дућан и пуже онога ко сам коље и агм продаје не плаћајући касапски порез.

У тој Ивањици, која је постојала све више всћарска, ракиписка и пекмезарска, било је абаџија, па је докторка могла код Чича-Јордана -да закрпи докторове панталане, чак и да преврне свој мантил, шивен у Новом Саду. Али да нешто ново сашије, није била у стању. Та нова Ивањица још није стигла до тих новина.

Једнога дана Јелена је казгла:

= Миливоје, треба да шијем мантил, а ни хаљине немам. Хећеш ли са мном до Михаилсвићевих у Пожегу»

— Имам толико инфлуенце у срезу. Не могу ни да макнем. Иди сама. __ |

Жена која путује аема поштанским колима била је у то време бела врана. Доктор је тако рекао да иде сама, јер просто није ни веровао да она неће принекати да зараза прође, па да иде заједно с њим. Није јој ваљда толико стало до неког мантила и неке хаљине. Али она је још то вече почела да пакује ствари. Кад је нашшао у ссбу, упитала га је:

= Је ли, Миливоје, кад већ путујем сама, могла бих дилижансом до Сталаћа, па за Београд» Тамо боље шију. Што да шијем у Пожези» Видиш, Михеилсвићка ми каже да су у Београду чак и јевтинији.

— Мало дуг пут! Три дана до Београда... Али... време је лепо. И поздрави много Милицу.

Доктор Анђелић уосталом икад ништа није мегас: да одбије својој жени.

Она се много радовала, а ан се чудио тој њенај радости због лешшег и јевтинијег мантила и хаљине, а помало себи пребацивао што је пушта на толики пут.

И док су поштанска кола остављала прашину за собом, мислио је: Е

= Ето, такве су жене!