Наша књижевност

Две статуе слободе - : 23

сани су борбени памфлети и сатире против енглеске метрополе и феудалне заосталости старог света. Још и данас животно звуче речи које је Томас Пен написао у свом чувеном памфлету „Здрав разум“, у предвечерје устанка против Енглеске из јануара 1776 године: „О ви, ви који волите човечанство! Насиље господари на сваком делићу земље старог света. Слобода је протерана са земљине кугле. Давно је већ прогнана из Азије и Африке. У Европи она је туђинац, а у Енглеској дали су јој савет да се изгуби. О, смилујте се тој избеглици и пружите јој завичај који ће бити завичај целог човечанства...“

У оно време се говорило, да је Пеново перо исто тако убојно оружје као и Вашингтонов мач.

Много је воде протекло Ниагаром од тог времена. У међувремену класичари демократије постали су старо гвожђе за званичну _Америку. Умукле су песме Филипа Френоа, песника и учесника у двема револуцијама, америчкој и француској. Скоро су заборављене химне Волта Витмана слободи, његови свечовечни поклици на братско уједињење свих раса и његов идеал који је он тражио у „Четосганс маатаз“.

„О пријатељу, да ли си и ти веровао да је демократија само зато ту да би се одржавали избори, водила политика и некој партији дало неко име2...“

У међувремену, иза Статуе слободе угњездила се империјалистичка светска политика Сједињених држава. Статуа слободе постала је само параван који треба да прикрије заверу која се кује против слободе целог света. Властодржачке клике Америке задржале су маску демократије. Оне се још служе терминологијом демократске прошлости. Али њихови стварни планови имају за циљ оснивање „америчког века“, господство североамеричког империјализма над целим светом. ~

У књижевности, америчка демократија доведена је у сумњу већ почетком новог века. Франк Норис је у свом „Октопусу“ оцртао очајну борбу фармера који се беспомоћно опиру пригушивању које над њима спроводе похлепни финансијери. Аптон Синклер је на основу богатог чињеничког материјала разголитио· сву социјалну неправичност и притворност модерне америчке владајуће класе. Понет оптимистичким и топлим духом хуманости, Џек Лондон је дао слику људи на дну и оцртао борбу радника против индустриских