Наша књижевност

И

ДЕ а АЕ 3 еоа МО У ИВ РЕ ИО Зен се Е

АЕ

Месец дана пре сслобсђења било је јасно да ће Немци отићи из Београда, да је слобода ту, на домаку, али се још није тачно знало откуда ће доћи. Крле и Мате преселили се из Ломине улице у Космајску, јер су Енглези погодили приликом бомбардсвања баш кућу у којој су отансвали. Кућа се срушила, и сад се види азмо мало узвишење пуно цигала, гвожђа, намештаја и затрпаних људи. Про– пало, оно мало сирстиње што су имали Крле и Мате, али остао голи живот, па су били задовљни, нису жалили за стварима. И још су се: више зближили, иако су и раније живели као рођена браћа. Крле није имао никога у Београду, а од родбине имао је само једног брата у Срему, али није могао да га виђа, јер је тамо била „независна држава Хрватска“. МИ Мете није имао никога, побегао из Босне баш пре него што су усташе почели да убијају и кољу, и нашао се у Београду. У Босни оставио кућу, жену и децу и надао се да бар њима неће ништа учинити, али вести су биле све горе и горе. Последња вест је била да су му жену и децу отерали у логор, и стада се све ућутало. Често је Мате причао с својој деци и плакао, а Крле га слушао и жалио. Њих двојица били су сасвим различити: Мате нежан, а Крле тврд као камен; Мате крупан, висок, огроман, а Крле ситан, танак и дуг. Упознали су се на станици сва– ђајући се ко ће једној жени да понесе ствари, а после су постали више него рођена браћа: живели су заједно, делили добро и зло.

Кадгим је бомба срушила стан и уништила ствари, почели су да сбилаве полупразни Београд, да траже заклон, и најзад су после дугог тражења пронашли једну собицу на тавану у Космајској улици. Тако су склонили главу. На станици није више било псгла, јер је свет слабо путовао, па су Крле и Мате променили рејон, а донекле и занимање. Док су раније носили ствари, сад су радили ове: цепали дрва, доносили воду у кантама, трчали по граду тражећи некога да му даду писмо или да му нешто поруче. И видели су

~

а