Наша књижевност
65
же ИЕ
У јесен је Милан Коњовић у Уметничком павиљону одржао своју индивидуалну изложбу слика, прву индивидуалну изложбу у Београду после ослобођења. Док на неким пејсажима показује устрептали лирски темперамент и љубав ка боји и атмосфери, на фигуралним композицијама и портретима показује неразумевање за лик и лице човека, које је можда последица невладања цртежом, а можда и намерни манир који се вуче од фовизма и експресионизма (Руоа, Кокошке и других). Са слика осталих чланова УЛУС-а све више ишчезавају намерно деформисана лица — она се једва више и срећу на платнима, но није јасно зашто иначе надарени Коњовић на својим сликама деформише лик човека. У трећем плану декоративне композиције „Прослава октобарске револуције у Сомбору“ и њему боље успевају људске фигуре, као живописни детаљ безличне масе на тргу окићеном заставама, сред декорисаних кућа. Свакако да људске фигуре не морају постати деформисане чим се приближе у први план, чим иступе из анонимности. Оне то код нас и не смеју постати, То чак више није ни сликарски оригинално,, ни интересантно, то је просто неоправдани каприс. Наши људи, који имају развијен критериј, — а којћ уметник треба да васпитава, — не задовољавају се више ни тиме да се непријатељ прикаже произвољно деформисан. Ако треба приказати фашисту, друштвеног злочинца, претставника циничне буржоазије на власти или код нас примерке већ тучене експлоататорске и угњетачке класе, — онда та лица треба критички осветлити, истичући на њима оно што је битно, а не деформишући их просто по неком свом маниру. А кад је реч о нашем човеку, о нашем новом човеку, о човеку нашег друштва које по хуманости и напредности стоји одмах уз Совјетски Савез, онда је недозвољена деформација његова лика, и то за јавну изложбу.
Овим поводом може се рећи неколико речи и 0 цртежима С. Трумића. На овој изложби заступљено је релативно мало цртача и акварелиста, међу којима се истичу Хакман, Страла, И. Лукић и П. Караматијевић. Но графика све више продире у дневну штампу, у публикације, играјући видну улогу у нашем културном и политичком животу. У последњој години, сем низа успелих графика с тематиком из рата, појавио се низ успелих трафичких радова са темом изградње. Мање успели међу њима одликују се тиме да су фигуре некако случајно и произвољно постављене, да није јасан смисао онога што оне раде, да су лица често бирана по бизарности. А цртежи С. Трумића, који је релативно још млад уметник, у развитку, показују једну ману на коју треба указати. Његове фигуре, које треба да буду „орач“, „сејач“, „пастир“ итд. сем ретких успелих изузетака, стоје гро"тескно млитаво, безизразна — чак тупава лица, произвољно унесклађених удова и размера, као неки осуђеници на којима се врше експерименти. Трумић је упоран у том свом примитивистички-инфантилистичком маниру, а тај манир му много смета, удаљује га од наше стварности и нашег човека, Њетов пример је поучан, а поуком могу да се користе и други и он.
ЈОВАН ПОПОВИЋ