Наша књижевност

ЗАИР РНЕ 4 чр и Кре Ма а а ТА о 244 УК МР ит КУЕ» ЈАМЕ А Роже о Љем

БИСТА

М. Вуковићу

Широко, као мисао кад њивама руђења заплужи; врело, као крв кад жилама шумно закружи;

светло, као радост песникова кад живи дозове (слик, као поноћна буђења из бесани!

Ноћас је у рукама твојим — душа твоја. —

Ноћас је вајаш цртама његовим,

у осмех је његов изливаш, претачеш у драги лик у свести толико пута клесани.

Сваки ти грч и покрет руке

по један трзај жуђења, сегнућа; по ехо понирања на дно себе

и узлета у светла надахнућа.

И дође ти из душе препуне сузу да пустиш: оживе пред тобом те усне, и повију се веђе, и пријатељски се насмеше очи...

~.

Ти знаш: тридесет ће пута одећом својом лаком у собу твоју јануарско вече да крочи.

Белином ће снежном тридесет зора зарити. "Окнима ће паук-мраз ледене плести пређе.

А ти ћеш с њиме Сутјеску, Неретву проћи, свих седам љутих офазива.

Срцем ћеш врелијим од митраљеског рафала, силника гонити са родне међе.