Наша књижевност

а

Елис Ајланд 127

што ту горе претседава и испитује прави се као да је Шерлок Холмс, Едгар Валас и Нат Пинкертон у једној особи. Он зна свео оптуженом и хоће само да тера зшегу, правећи се као да ће заиста веровати све што му овај каже. Тај надмоћно-иронични тон већ сам раније чуо. Одомаћен је у полициским квартовима и префектурама.

Ништа што искаже оптужени није по себи тако невино да у тим полициским мозговима не би изазвало сумњу. — Тако, ви сте завршили гимназију у — како се оно зваше — у Земуну. Аха, ви сте се оженили још као студент.

Или, што је већ мање невино: — Тако, Ви сте у шпанском рату учествовали на страни републиканаца2г Хм, како оно рекосте зато што сте видели да Хитлер и Мусолини угрожавају слободу европских народа2г — После отприлике једног сата изгледа да је претседавајући задовољан оним што је чуо и оним што је на основу тога искомбиновао. Могу да идем.

Али ме сместа опет позивају натраг. Један од судија — онај с десне стране, сувоњави човек, са ретком, снежно белом косом на руменој ћели, стиснутим уснама и хладним наочарима са металним рубом, хоће да стави још неколико питања.

— Ви ту стално нешто причате о некаквој диктатури у Југославији. То је пука бесмислица. Југославија је краљевина а не диктатура.

Он је очевидно незадовољан мојим излагањем. — Ах, каже он, ви ствари тако претстављате вероватно зато: што је краљ Александар у Југославији забранио комунизам и увео ред у земљи.

— А како се односите према вашој садашњој влади у Лондонуг... — Гле ти њега! Дакле: ако је одлучила да истински и озбиљно води рат против фашизма — онда позитивно. Да то не потиче отуда што је та влада успоставила дипломатске односе са комунистичком Русијом2 — Судијина чељует затвара се као мишоловка за мишем: сад ме је ухватио — мисли он. Најзад, после даљих двадесет минута, допуштају ми да одем. Без објашњења. Неизвесно. Ни оптужнице — ни пресуде.

Истина ту се не удара по главама гуменим палицама, као у Чаплиново време. Али мржњу коју одражавају ова лица досада сам осетио само код нациста. А ни код њих ми се та мржња није чинила тако бедно-ограничена, тако хладно — немилосрдна. Можда зато што су они смели да туку и убијају својим рукама, ови овде, међутим, само својим погледима.