Наша књижевност

Случај Керошевића У 369

Одбацих шешир и голим ножем замахнух за посљедњи ударац Тај би ме докусурио, али у том тренутку један од стражара полметну грлић од пушке и одби ми руку. Другим ми ударцем изби нож из руке. Падао сам; неко позади уграби ми и веза руке на леђа.

Глава ми клону на сто, из уста и носа избијало је и падало грумење усирене крви.

И ту — ово је збиља запимљиво — дотрча управник Салаћанин, вели: „Јуро, који ти је од стражара додао нож“ Мислио је да умирем, хтио је да пребаци кривицу на другога. — „Ти, псино, ти си м: га додао!“ — Побјеже, више га нијесам видио.

Пренијели су ме у болницу, извршили операцију на стомаку, насилно ме хранили и такве ствари. Неко чудно стање било је тада код мене — без жеља, без брига, а и без страха — као да се живот тиме завршио. 4

Послије четрдесет дана вратише ме опет у затвор. Четири стражара — да се не могу маћи. Послије дође „помиловање“ — они су га морали дати, а мене није обрадовало. И — Зеница. Три хиљаде седам стотина шесет четири човјека доведено је, издржало базну и пуштено — а ја сам још сједио унутра. Ушао сам у тамвицу са двадесет, изашао из ње са тридесет седам година.

У селу, кад сам се вратио — три гроба су ме чекала умјесто мојих најближих — мајка, ћерка и жена нијесу дочекале да ме виде Храстови гај на падини изнад куће био је већ и исјечен и искрчен. У Ружића башти искоријењена стара стабла и на њихово мјесто

израсле нове саднице. У селу помрли старци, узрасла младеж мало сам кога препознао.

Пролазише дани, прође година — а ја никако да се ослободим ође затворске море. Прође друга година — стално ми се, кудгод кренем, привиђају стражари, причуја клепет кључева, Прођоше три године — а моји снови пуни страшних тамничких слика и успомена. Ослободио сам се тек у партизанима.

Тамо ми неки од другова показа пожутјели лист новина из 1922 године, пише: „Случај Керошевића“. Знао сам да се за мене борила радничка штампа, она ме понајвише и спасла, али то је први пут да сам о себи читам. Пламено, бољшевички пише неки друг о мом случају, о смртној пресуди за невина човјека. Дуго сам о томе размишљао, поправио бих га у једноме: није случај него правило да буржоазија осуђује невине људе. Погледај Америку, погледај Шпанију. Шта се тамо ради од радника» Случај је друго, случај

па аб аса бина: 5" кауао лаје

сав ла арка: о а а а овкик „Драма а