Наша књижевност

па ЛА

јеков Игњатовић

пун противречности. Чињеница да је као дете остао без родитеља играла је важну улогу у његовом животу, а показивала се и у његовом књижевном раду. Он је себе сматрао сирочетом. Веровао је да има људи, има породица које несрећна судбина прати од рођења. У том веровању написао је „Патницу“, „Васу Решпекта“ и „Увео листак“. Главну јунакињу у „Патници“ прогони зла судбина не штедећи је ни као жену ни као мајку. Васа Решпект је стално окружен злобом и мржњом, Верковић је гуран у помрачење ума. Боре се при том са тим фаталистичким осећањима реални, конкретни подаци из друштвене стварности који јасно показују да су на пример код патнице узроци њене несреће ван ње, у неправедним друштвеним односима, што је истону случају Васе Решпекта. Но осећање фатализма претегло је у „Патници“ и због тога је тај роман онако сузан и замрачен. Оно што је тиштило Јакова Игњатовића, оно што га је мучило осећањима промашености у животу, она рана из детињства која је вређана недаћама, невољама, тешким моралним падовима, испољили су се у осећањима туробне туге која води у самоубилачка расположења као у „Увелом листку“, у горчини сажаљења над несрећним човеком као што је Васа Решпект, у прегласном плачу над трагичним доживљајем патнице.

Ова песимистичка расположења противречна су са ведрином природе Јакова Игњатовића, ведрином и живахношћу његовог духа. Игњатовић је имао снажну, веома виталну природу. Он је расипао свој таленат. Живео је неуредно, боемски, по крчмама. Све је чинио противно својим конзервативним идеалима код којих је узносио радиност, штедљивост, деспотску дисциплинованост у личном животу. Глорификатор реда који је у занатлиско цеховском систему ишао до тираније и безумља, био је сам распасан. Много кафанског дима ушло је у његове књижевне радове. Но и такав анархичан, несређен живот није сломио његову стваралачку енергију. Његова снажна природа одолела је малтретирању које јој је приредио боемски и алкохоличарски начин живота. Ведрина духа у њему побеђивала је песимистичка осећања. Није могао клонути и препустити се расположењима очајања, ма да је имао веома тешких криза у животу.

Он је имао много смисла за комедију, за комичне ситуације, много смисла такође да уочи гротеске особине код појединих карактера. Хумор Јакова Игњатовића не носи горчине у себи. Има неке веселе, пенушаве доброћудности у њему. Код даровитих -усме-

них приповедача налазимо такву шаљиву жицу која се провлачи.

Рим

арена У А Љаши ЛАВОВА

аи а

моја а