Наша књижевност

ЈУГОСЛАВИЈА КАКВА ЈЕСТЕ — У ПЈЕСМАМА | Н. ТИХОНОВА

„Николај Тихонов, РА од најталентованијих наших књижевника“. с

М. Горки

У фебруару прошле године, једног мразног и магловитог пријеподнева, када је по Москви падала од љуте студи ријетка, скоро медрикаста сусњежица, Николај Тихонов, истакнути совјетски пјесник и приповиједач, окупио је све нас, чланове делегације Савеза књижевника Југославије, у свом гостопримном стану на четвртом спрату велике модерне зграде код Каменог моста. Пространа и топла соба изоловала нас је од московске хуке, напрегнуте од снаге н мраза, и кроз велики собни прозор се чинило да је град на тренутак " стао, стишао се, још јаче напрегнуо — да се сваког тренутка разломи ед суздржане снаге и покрета. Ми смо одмах посиједали око стола у средини собе, како бисмо Николају Тихонову ставили до знања да без одлагања мора испунити обећање које је дао позвавши нас у госте, Али он нас је размјештао на удобнија сједишта, шалио се с нама, причао нам књижевне новости и анегдоте, смијао се, срдачан и духовит, и тако је одлагао испуњење обећања, — можда зато што се снебивао, или што је сматрао да све још није припремљено, илн што га је ствар много узбуђивала па је хтио да све буде и што мир није и што свечаније. И тако нам је показао занимљивости своје радне собе — ријетке књиге и ријетке ситнице, Кавкаске рогове за вино и поклоне кинеских напредних писаца; испричао нам је историју и значење сваке од тих ствари, спријатељио нас са својим поћеркама, двијема лењинградским дјевојчицама које су остале без рдитеља; по три пут се побринуо о сваком од нас: како сједимо, како се БРНА И кад је већ било прошло прилично времена, и кад. је а столу већ било много чаја и колача, Тихонов је сио за сто, учинио

је руком онај руски покрет који значи: у реду, дајте, почињимо! и извадио је из фијоке свежањ рукописа, ставивши га преда се. Погледао нас је, помало снебивљив, питајући може ли почети, и по;

2.