Наша књижевност

У реумиоа РЕ РА УИИ Ау

Ри ИЕ + У

МИ у | АМУ У"

У УГ

Ри 8 пле 6 л ВОАЈЕ ЕРе" А

462 Књижевност

сао, родивши јединствени револт, јединствену одлучност. У јулу 1941 године, у Пиперима у Црној Гори, Милован Ђилас, који је као члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије организовао црногорски устанак, рекао ми је: „Ми смо окупирани, земља социјализма је нападнута, — ми се морамо борити до посљедњег метка и до посљедњег човјека.“ Ту нашу свијетлу и бескомпромисну линију, коју су комунисти прелили у свијест, вољу и пожртвованост маса, то наше непомирљиво осјећање да се, док је земља окупирана и док крвари СССР, не може живјети друкчије него крварећи, него живећи и умирући за слободу, те наше свијетле и страшне огњеве Тихонов је видио и схватио јасно, онако како смо ми жељели да се то једном схвати, борећи се далеко од Црвене армије, али блиско и присно везани с њом, освајајући Бихаћ да бисмо је имали с чим поздравити о Седмом новембру 1942 године.

„В те ночи бесправра, В те чернве дни

С весот ЕОгославии Светили огни.

Востоку в ответ,

Где в потоках огна

Шел аростнБи свет. Сталиноградского дна“,— 15)

каже Тихонов кратко, једноставно, непосредно. А овакве стварн, овакве истине, које се тичу оних најсвјетлијих и најузбудљивијих ксмпонената у осјећајном животу напредног човјека: пролетерске солидарности и пожртвованости, — и треба говорити просто, скромно, кратко, како би биле највидљивије, како би биле нове и ријетке, како би дјеловале непосредно својом чистом чињеницом.

У пјесми о спаљеном селу („каквих је у Југославији много) Николај Тихонов дао је, стиховима јасним, сликовитим и динамичним, послијератни пејсаж наше земље. Бојећи се да стварима, и онакс рјечитим и потресним, не нашкоди својим тумачењима и наглашавањима, пјесник је узео став сликара који само гледа и биљежи, дајући чињеницама могућност да говоре саме за себе, директно и ненаметљиво. И тако је насликао пејжас са зупцима планина на којима шуме јеле као заставе, са потоком који тече преко

у У оним ноћима бесправља, у оним црним данима, свијетљели су огњеви с висина Југославије. Као одговор Истоку, откуд је у бујицама пламена, допирала жестока свијетлост стаљинпрадског дана.