Наша књижевност

Е-

а

У7

РТ па и и Ре

ИУ Ре ~

ОТА ЛА:

а а

4

МРИРНИЈ Ралса УЦАИ АЕ

Са бојишта и силних мегдана. Твоју војску као снопље косе, Те је вуци по гори разносе!

И ја сам се, што бих даље крио, Њене крви јутрос напојио!

Тодор застаде. Ухвати погледом озарена лица сељака. Опази изобличено лице команданта, који му је, стежући песнице, прилазио_ Усправи се.

— Престани, зликовче! Држите га! Утуците! — јекну страшни глас команданта. -

Тодор осјети ударац чизмом у леђа и посрну напријед.

Командант му истрже гусле и удари њима о стабло крушке. Гусле прскоше. У

— Водите га! У подрум... Запалите! Кућу... све... Запалите!

Пред разјарене сељаке који кренуше к Тодору, стадоше војници са упереним пушкама. Један од њих, из страха, опали увис.

— Назад! Одбиј! Пуцамо! Пу-ца-мо!

Маса се заустави, заталаса.

Тодора повукоше низбрдо. Он се окрену да бар види своје сељаке, да види разбијене гусле. И он видје замршене струне, размрскано дрво... На влажној угаженој ледини, пред људима у чије су груди биле уперене цијеви пушака, остао је читав само мали орао.

Тодор се осмјехну. Учинило му се — орао ће сад махнути крилима и полетјети.

И нико га на земљу оборити неће.

ЧЕДО ВУКОВИЋ