Наша књижевност

2 И

НИ У ВИ ИК о У

522 Књижевност

краја на храј Србије: у Ваљево, Пирот, Чачак (где служи и другује са Божем Кнежевићем), Зајечар... Али још на Великој школи Продановић се више занима књижевношћу него природним наукама, па је и у гимназији углавном предавао српски језик и књижевност. После завршених студија он се никада више неће бавити природним наукама, занимајући се све више књиживношћу, те 1893 објављује у „Јавору“ први свој покушај књижевнг критике „Реч две о роману“, — поводом „Два аманетг' Лазе Комгрчића.

Године 1898 Продановић је пред изборе, које је заказао кабинет Владана Ђорђевића, добио од директора чачанске гимназије на потпис акт, У коме се наређивало наставницима да гласају за владина кандидата. Продановић је на акту написао да се неће повиновати наредби, јер је противна уставу, и кад је гласао за листу опозиције био је отпуштен депешом Министарства. Враћен затим у службу, он идуће године, кад је поводом ивањданског атентата настало гоњење слободоумних људи по земљи, опет буде за неко време отпуштен, па поново враћен у службу, да 1902 сам да оставку.

У то доба, почетком 1901 покренут је „Српски књижевни гласник“, У коме је, међу оснивачима и првим члановима уређивачкога одбора, и Јаша Предановић. Он те године објављује у овом часопису расправу о Јовану Илићу (СКГ П, с. 174), први свој зрелији књижевни рад.

Ускоро ће Продановић и као политичар ући у јавни живот: 1902 он постаје уредник „Одјека“, који ће уређивати до 1919), с прекидом 1904 и 1905, кад је са Светиславом Симићем уређивао ,„Самоуправу“), а после пада Обреновића, Продановић постаје. и народни посланик, биран више пута, учествујући у раду народних скупштина све до 1920 и бавећи се народним и државним пословима до смрти.

За све време свога живота, уз политичку делатност, Продановић се бавио и књижевним радом, сарађујући по многим листовима и часописима.

Његови многобројни огледи, расправе и чланци могли би се поделити У неколико група: у списе 0 нашим писцима, о нашој народној књижевности, о руским и западно-европским писцима и делима и најзад о равним друштвеним, педагошким и политичким питањима.

Иако није био научник или књижевник-стваралац у строгом смислу, Продгновић је био радо читан због трезвена суда, добра стила и избора тема о којима је писао. Како је пак већина његових написа остала у часописима и листовима где је објављивана, биће корисно ако овде наведемо његове падове.

Велики је списак наших писаца. којима се Продановић бавио. Он је писао о Његошу (уводни оглед пред „Шћепаном Мелим“, 65 књ. СКЗ; Живот и смрт у „Горском вијенцу“, Летопис 1925, књ. 306; „Горски вијенац“ као васпитно дело, СКГ, 1925, ХМ, с. 558; „О Горском вијенцу“ П. Поповића, Гласник проф. друштва 1923, 1), о Вуку Караџићу Вук Караџић, као критичар, гласник проф. друштва 1938. ХУШ; Вук Караџић као демократ, Просвета, Сарајево, 1937, бр. 10—12; Вук Караџић и унутрашња голитика Кнеза Милоша СКГ 1923, Х, с. 471; Вук Караџић и Милош Обреновић, библиотека „Еос“ 1938), о Доситеју (Летопис 1940. књ. 354), о Светозару Марковићу (Дневни лист 1889, бр. 100—102:; Уводни есеј у „Изабраним списима Светозара Марковића, СКЗ, књ.