Наша књижевност

570 ; Књижевност

лом свету који је, како се њему чини, сада сведок овог вековног мегдана. А Ибрага мисли како би приволео побеснела Влаха да му дозволи да набере две котарице шљива, да се од срамоте празних руку кући не враћа. И процеди то кроз зубе, кротко и обазриво.

— Не! — одговори Симан. — Ено ти шљиве, попни се па јели колико хоћеш, нека ти је халал, али једног уцрвка нећеш понијети одавле. Не дам; хоћу да те видим како се враћаш са празним сепетима оданле одакле си се увијек враћао са пуним. То ми је мерам и то ми је, знај, свима мојим мртвима за душу, за четири стотине година.

Ту се Симан загрцну сд силине свога заноса и ућута. Ибрага само стеже јаче вилице и одмахује руком, али кратким, једва видљивим покретима који прате нечујан унутрашњи дијалог.

Настаје опет ћутање. Ибрага гледа преда се, а Симан сав цепти и брекће и прелази немирним погледом по свему око себе.

— Па како остасмо ми, Симане, — прекида ага ћутање.

— Ја добро, Ибрага, а ти не знам како си.

— Ама, знам да си добро, и нека си, шућур, него шта ћемо са шљивама»2

— А, са шљивама» Па то се зна, онако како сам ти реко: било па није. |

— Не море то, Симане, тако. Паметан си чо'јек; не треба да ти товорим.

— И не греба, вала. Него, ја ћу теби казати нешто, да не дуљимо лакрдију. Ево како је: четири стотине година сте ви јахали нас, сада ћемо четири гтогине година ми вас, 2 послије ћемо се разговаргли, ко ће когг јахати за оних трећих четири стотине година.

Ибрага не сачека крај. Диже се без поздрава и опроштаја и запути се свом човеку који је стајао подаље, уз коње, и они крснуше одакле су и дошли. ;

Аги се чинила бескрајном та утрина коју је имао да пређе пре него што нестане кмет из вида, изгледала му је многе дужа ного“ кад је долазио, иако је сада ишао низбрдо. А Симан је гледао за њим, жалећи у себи што се тако брзо прекинуо разговор који га је таквим задовољством цела испунио. Чинило му се да ни приближно није све казао и да је пун неизречених речи које навиру у ројевима. Ширио је руке и прсте на рукама, надимао груди, задржавајући у себи сладак ваздух и издишући га гласно и полагано кроз стегнуте зубе. Криво му је било што је нестало аге испред њега, јер шта ти вреди да имаш и имање и силу кад је немаш коме показати.