Наша књижевност

с.

и ЗА и иј ћ

ју

#

576 7 Књижевност

новник није био исти и присједници су били други, али је закон био вечито исти и са њим и ага, миран, ненасртљив, сигуран у својг право. =

Чиновник је читао параграф осми:

„Ако кмет занемари обрађивање имања и без законитог повода престане да га обрађује, тако да власник буде прикраћен у свом власничком дохотку, или ако на други начин нанесе штету законитом власнику, или ако без важног повода одбије да преда власнику део који овоме припада, или укратко, ако ради противно одредбама између њих склопљеног уговора, а власник поднесе власти тужбу, тада ће власт, пошто испита ствар и пунсваљаним доказима се увери о оправданости поднесене тужбе, а ако нема изгледа да би се кмет могао поправити, истога удаљити са дотичног кметског селишта“. у

То су ти закони и наредбе! Ти се смејеш, а оне те погађају пре или после, сигурно и неумољиво.

Сви су се сагласили да је то случај Симана Васковића. Кмет се гласно вајкао и тврдио да нема тог закона по ком он, Симан, треба да се раскући и оде у просјаке, а његов ага да прима своју трећину сд сваког кмета и под сваким царем. Али у себи је и сам осећао да, ето, има, и да оно што је чиновник прочитао пристаје на његов случај као рукавица на руку. И после је пијан говорио непрестано сам себи:

— Турски је закон од прије толико година, а — постове му ћаћине — као да је јутрос прављен за мене.

И сн је са страхом мислио о мрежи страшних и свемоћних 33кона која је испреплетена свуда и спутава све и сваког; побећи из ње не можеш, размрсити је не умеш, једино што можеш да је у ракији за тренутак заборавиш. А нема увек ни ракије.

Пресуда је постала извршна и Симан је дигнут са земље. Тада је жена отишла у род, а он се сасвим одао скитњи.

Ни сељак ни 'варошанин, ни тежак ни радник, Симан је луњао по чаршији, спавао где стигне, јео кад има, радио кад мора, препродајући поврће и млеко. Понеки баштован му препусти сепет кромпера или чабрицу млека да прода и плати му пар крајцара за труд. Али се дешавало да се Симан опије и да просто заборави и упропасти поверену му робу, па чак и то да попије новац пре него што баштован дође по њега. После, да се убије од стида, али доцкан; крви своје нуди, али сопственик неће крв него новац. Тако је и та зарада постала све ређа. —