Наша књижевност

Данас бих дз говорим

оркане, олују да и слепи виде, да и глуви чују!...

2.

Срце је моје данас трибина, и реско и оштро

као одапет

лук.

Срце је моје данас гнездо разгневљених стихова

и рима,

из којих

час пламен,

час љута бије зима; час громор се чује; час неми —

мук.

Срце је моје трибина,

„по његовој истини

и његовом говорим гласу. По његовом жубору

„и збору.

Срце је моје — домовина по којој трактори

ору

и мирна стада

пасу.

О, погледајте стадо моје О, погледајте ране моје!... И дођите!

Дођите на трибину! Дођите сви на велико посело!