Наша књижевност

а | Мек МУ СРЕ А 1

Мене

На светском конгресу културних радника 635

перијализма. Конгрес је пажљиво саслушао говоре двају џентлмена, који су, очигледно, сматрали да је Вроцлав 1948 године — Женева 1938 године. Али џентлмени се нису задовољили слабим аплаузом, који је диктирала пре учтивост него саглашавање, џентлмени су радили иза кулиса.

Одиграла се забавна сцена: један џентлмен, енглески романописац, попео се на говорницу и стао да се посипа пепелом по глави. Он је заједно са још тројицом колега писмено протестовао против конгреса, али то су била њихова приватна размишљања, нешто налик на колективан дневник, намењен женама и потомству, а не штампа. И ето, догодила се несрећа: лирика разочараних Енглеза „случајно“ је доспела у руке очараног америчког репортера, н џентлмен је замолио конгрес да га извини што је осудио конгрес преко штампе, јер је желео да га осуди само писмено. Ја сам после саветовао америчком адвокату, који је одушевљен фројдизмом, да се позабави психоанализом енглеског џентлмена који се покајао. Што се мене тиче, ја се задовољавам оним нагађањима на која наводи добри стари Дикенс...

Ако већ говоримо о психологији, вредно је зауставити се и нг једном другом случају — са самим Американцем. Када се припремгла резолуција, Американци су изјавили да сви неће пристати да је потпишу, јер због тога могу бити изведени пред чувену „комисију за истраживање противамеричке делатности“. Такви разлози су се могли разумети: позната нам је беспрекорна слобода у Сједињеним Државама. Али на крају је испало нешто друго. Седморица Американаца гласали су против резолуције, шесторица од њих рекли су своје име, седми је, међутим, замолио да се његово име не објављује. Јасно је да се тај седми није бојао Томаса, он се Оојаа. нечег другог: људске савести, Па то није рђав знак!..

ж ж ж О томе да је мир бољи од рата говоре сви, чак и Херстове новине, чак и љубитељи атомске бомбе. Важно је друго: утврдити ко заправо угрожава мир. Тешко је лечити болесника, а не поставити дијагнозу, Сећам се седница покојне Лиге народа, када су учтиви асистенти неучтивих бандита говорили о агресији, не именујући ггресора. Неколико Енглеза и Американаца у Вроцлаву хтели су да васкрсну ту традицију: они су говорили да је рат, наравно, рђава