Наша књижевност
Славни пут МХАТ-а ) 735
Када се из данашње перспективе од пола столећа сагледа развојна линија МХАТ-а пада у очи да она има своје смеле успоне, али и падове, сустајања и клонућа, скретања, да би се опет винула ка новим дотле недостигнутим врховима. Пут овог позоришта пролазио је кроз тешке борбе и велика тражења. Било јеим блуђења, лутања. Али његови триумфи, који су одјекнули у читавом свету, били су увек везани баш за оне моменте у његовом уметничком развоју када је МХАТ био најближи реалистичком схватању позоришне уметности, најближи животу и својој епохи, најближи народу. ј
Своје прве успехе пожњео је МХАТ на почетку свога рада до 1905. То је било доба његове присне сарадње с Чеховом, с Максимом Горким. Потврдило се још једном — а то се поглавито дешавало у великим епохама процвата позоришне уметности, у епохама које су претходиле крупним историским збивањима и после судбоносних и великих догађаја, у временима када је театар био близак народу и народ театру — потврдило се да сарадња позоришних писаца и људи из позоришта користи и једнима и другима, користи и књижевности и позоришту. (Познато је, на пример, да је Чехов извршио огроман утицај на МХАТ да се ослободи претераних реалистичких детаљисања и натуралистичких елемената у глуми и режији. На једној проби „Вишњака“ Чехов је приметио да глумци сасвим непотребно млатарају рукама ловећи по ваздуху комарце. Кад их је упитао зашто то чине, одговорили су му да ће сцена тако изгледати „реалнија“. Чехов је на то одговорио да ће у своме новом делу морати да стави у уста једном лицу ове речи: „Какво дивно место, нема ни једног комарца.“ Чехов је често критиковао таква претеривања, а на једној проби запитао је редитеља чему уствари служе такви детаљи. Када му је одговорено да тиме претстава постаје истинитија, Чехов је иронично одговорио да би и живи нос модела прилепљен на какав портрет био свакако истинитији од насликаног, али велико је питање да ли би тиме слика ма у коме погледу нешто добила.)
Све до приказивања Чехова на позорници МХАТ-а сматрало се да Чеховљеве „несценичне“ драме „не звуче“ са сцене. Међутим, када су Станиславски и Немирович-Данченко, на иницијативу Данченка, изнели Чехова на сцену, када су открили тајну сценичности његовог дела, зазвучало је оно драматично са сцене, — кроз лирске штимунге и битисања малих и обичних људи — вером у бољи
3