Наша књижевност

Ра рибу АЈА

Славни пут МХАТ-а 737

живима. Дела нашег омиљеног драмског писца Максима Горког нисмо могли да играмо због цензуре, а други драмски писци, које смо играли, нису нам доносили радости. У класичном репертоару недостајало нам је неопходне храбрости да створимо велике социјалне ликове. Ми нисмо имали неопходне идеолошке и политичке смелости да изразимо велике и храбре идеје класичних драматичара. Наша уметност почела је да вене. Она већ није била онако ватрена и страсна као што је била када смо почињали наше позориште. Она је, у најбољем случају, била топла. Ми смо почињали да губимо веру у себе и своју уметност. Нашу тежњу да постанемо општеприступачни, да добијемо народни аудиторијум спутавао је наш економски положај. Требало је живети, требало је постојати. Зато смо морали да прибегавамо такозваним буржоаским акционарима, а нама је било тешко да зависимо од њих. Наш ПОЛИТИЧКИ живот био је замрачен. Ми смо губили стваралачку смелост без које уметност не може да иде напред.“

Велика октобарска социјалистичка револуција створила је услове за ширење просвете, за пун размах културе и уметности. Позоришта су прешла у државне руке, а с њима и МХАТ, који више није морао да се бори, као раније, с финансиским тешкоћама. На челу позоришта остали су његови оснивачи Станиславски и Немирович-Данченко, који — у недостатку новог, савременог репертоара — обнављају, продубљују најлепше реалистичке традиције руског позоришта и настављају да воде упорну борбу са остацима буржоаске формалистичке уметности. Они стављају на сцену руске класике, осветљавају их из нове, совјетске епохе, и у тим делима откривају драгоцено идејно-уметничко богатство.

„Октобарска социјалистичка револуција — говорио је тада Данченко — коренито је изменила услове нашега рада. Она нас је ослободила од економске зависности, од буржоаских акционара. Она нам је отворила пут према истинитом народу... Приближивши се народу, ми смо видели пред собом у театру чудесни аудиторијум, необично осетљив за све оно што је дубоко и лепо. Ми смо видели да револуција не само што није омела културни развитак... већ је створила благотворну основу за истински развој културе.“

А Станиславски је рекао:

„Нема сумње да ниједна влада на свету не поклања толико пажње позоришту и зато јој се дубоко клањам за ону пажњу, за