Наша књижевност

753

„Слутиш ли да си ти први, а ја потоњи од наших страна што мре овако срамно сред ових ропских уза“.

У највећем броју стихова овог поетског дневника Милана Дединца је та душевна клонулост, пад морала, изгубљеност свега што уздиже човека, пуна препуштеност психози ропства. Нигде он нема моралне подршке, ни у чему не налази снаге да се уздигне из те психозе. Он у сваком човеку у логору ВИДИ исто тако згаженог роба, податног пустошном и унижавајућем животу логора:

„--. и ја сам с њима, између њих, изгубљен.“

Логор који Дединац даје у дневнику је сасвим откинут од велике битке која се води између демократских народа и фашизма. Он је у дневнику као на неком пустом острвцету на које су заробљеници бачени као бродоломници после преживљене катастрофе на морској пучини. Тако доживљен пад у ропство довео је песника до виђења крајње безизлазног положаја који изазива у његовим стиховима слике пуног утопљеништва:

„Не робујемо ми на земљи него на морском дну. Откуд би, иначе, све било тако пусто, без краја2“

Мрачно, пустошно, чамотињско у стварности логора, онаквој какву је он у својој изолацији проживљавао, потакло је песничка расположења која су се годинама таложила у њему. Зле слутње које су га нагризале неком врстом фатализма, а које су биле уствари плод његове изолованости од живота, узеле су пуну власт над њим у логору. „Провео сам био већ неколико месеци у жицама, али сам их први пут видео, али заиста видео, тек једног јесењег јутра кад је сребрно иње било попало по њима. За мене то нису више биле логорске жице, него дефинитивно уобличење свега онога што је изазивало моју мору, свега онога грозног и кошмарског што ме је прогонило и спутавало. И сва она неуобличена депресија, која је давала боју свему што сам годинама доживљавао, а која само форме није имала, добила је тада своју песничку конкретизацију у тој жици, у тој мрежи.“ Све што је песник доживљавао у логору, и заробљенички простор кретања који је обележен кругом, и човек с којим није имао блиског, људског, животворног додира, све се то одразило у поезији као слика његове личне депресије. Депресија је морала расти у самоћи којом се он оградио од људства у логору. А логор је живео само од заједнице, од оног виталног језгра заједнице које је зрачило борбеношћу и родољубљем, које је бодрило људе да не клону, да се не отрују мрачним расположењима и предајом смрти. У заробљеничком логору наш човек се није осећао робом, какав се он јавља у песмама Милана Дединца сав огрезао у психози ропства. Наш човек је највише снаге показао у отстрањивању свег оног што би иу жицама ропски спутавало његов дух и његову виталност. Он се одржавао против непријатеља активним отпором, а не клетвама'и проклетствима.

Има у збирци Милана Дединца песама које се удаљују од самотних расположења и ноћних сањања, ослободе се од чаме и море, кише и бреза и дају податке о узбуђењу заједнице у логору кад она ослушкује и тражи одјек, ехо борбе са Источног фронта, као што је песма у прози „Велика ноћ“; али су такве песме ретке. Оне разбијају оно што је постало летаргија логора, што се стопило са кишним поднебљем Шлезије уплетено у мреже жице, али не могу дуго да опстану у том заносу који надмаша занос сна о драгоји о кућном завичају. Заробљенички логор је у збирци Милана Дединца као острвце утопљеника међу сантама леда које тек што није и само отишло у дубине неких мрачно тамних и злокобних вода. Тај логор нема временског печата.

Је ли он у рату против фашизма, или у другом каквом историском рату, или у рату свих времена»

Свој лични однос према животу у заробљеничким жицама Дединац је опевао са јаком лирском интензивношћу. Стихови су му осећајни, болни у